Gledam sa užasom na sve što se dešava oko nas. Bavio sam se u svom radu i u pozorištu i na filmovima ratom. Puno sam o tome pisao. Prošao sam burne istorijske trenutke: kroz Prvi svetski rat, pa Drugi svetski rat. Ovo vreme jako me asocira na tamo neke tridesete-četrdesete godine prošlog veka. Ništa nije dobro. Dodatno me „muči“, onespokojava što danas, za razliku od tog perioda, postoji atomsko oružje. Ono je upotrebljeno posle Drugog svetskog rata, a sada svaka „persona“, da ne izgovorim neku grublju reč, poseduje atomsko oružje i preti da ga aktivira...

Dramski pisac Dušan Kovačević kazivao je za Politiku ove reči posle premijere u pozorišnom klubu novootvorenog zdanja Narodnog pozorišta u Subotici, gde je doputovao sa prijateljima da isprati novo čitanje svog komada „Sabirni centar“ u režiji Darijana Mihajlovića. Mogao je Kovačević te večeri da bude i u Istanbulu, gde je izvedena premijera njegovog komada „Proleće u januaru“ u režiji makedonskog reditelja Dejana Projkovskog na sceni tamošnjeg nacionalnog teatra, gde je takođe bio pozvan da bude gost sa svojom kćerkom Lenom Kovačević. Poželeo je, ipak, da se druži sa subotičkim ansamblom. Elegantan, u crnom odelu, svečarski raspoložen čestitao je Darijanu Mihajloviću i subotičkoj glumačkoj ekipi na odlično urađenom poslu, zahvalio na gostoprimstvu upravi teatra, odmerio novo teatarsko zdanje i u kasnim satima vratio se u Beograd.

Tokom proteklih dana pažnja nam se najčešće, kada je reč o pozorišnom miljeu, zaustavljala upravo na liku i delu Dušana Kovačevića. Najpre je 21. februara na Sceni „Bata Stojković“ Zvezdara teatra premijerno izvedeno novo čitanje njegovog kultnog dela „Profesionalac“, koje je i režirao. Komad koji je napisao pre gotovo četiri decenije ovoga puta osvežio je novom glumačkom ekipom i pobrao odlične reakcije. Samo nedelju dana kasnije (28. februara) reditelj Miloš Lolić premijerno je scenski potpisao Kovačevićevog „Balkanskog špijuna“ na sceni Hrvatskog narodnog kazališta „Ivana pl. Zajca“ u Rijeci.

U međuvremenu u Istanbulu je izvedeno Kovačevićevo delo „Proleće u januaru“ i to na sceni gde se već deset godina igra i njegov „Profesionalac“. Nismo uspeli da vidimo Lolićevog riječkog „Špijuna“, ali ćemo ovo dramsko delo premijerno moći da vidimo već 27. marta u komšiluku, u Novom Sadu. Rediteljka Olivera Đorđević uveliko postavlja komad „Balkanski špijun“ na sceni Novosadskog pozorišta sa glumačkom ekipom koju predvode Aron Balaž i Emina Salai Elor.

„Ima nekoliko stvari koje su meni jako značajne i zanimljive kada je reč o subotičkoj predstavi. Ovo je treće izvođenje ‘Sabirnog centra’ baš ovde u Narodnom pozorištu u Subotici. Prema podacima koje sam proverio, prvo scensko čitanje ‘Centra’ bilo je još 1983. godine, što znači da su ga Subotičani gledali gotovo iste godine kada je predstava premijerno izvedena u Beogradu. Zatim je ovo delo igrano, takođe ovde u Subotici 2007. i sad evo 2026. godine. Rekao bih da se svakih 20 godina igra isti komad u ovom teatru. Naravno, ova dva prethodna puta ‘Sabirni centar’ rađen je u staroj zgradi koja je sada izrasla i pretvorena u velelepno umetničko zdanje. Odavno nisam bio u ovako velikom, dobro urađenom prostoru koji tek treba da oživi. Kazali su mi da još ima tih tehničkih, građevinskih radova koje treba završiti. Uglavnom, scena je impresivno velika i ova predstava po svom izgledu nalikuje gotovo na film, jer ova tehnika u pozorištu je neverovatna. Mislim da niko, ne samo u Srbiji nego čak ni u okruženju, nema ovako moćnu tehnologiju“, uveravao nas je Dušan Kovačević.

Napravljena je, tvrdi za Politiku inače zahtevni Dušan Kovačević, zanimljiva predstava „Sabirni centar“ sa brojnim ansamblom. Sa puno ljudi, muzike, emocija, šarma, tako da se nada da će i ova postavka na ovoj sceni dugo živeti. Ono što je mali problem, primećuje, jeste da je predstavu teško izmestiti iz njenog matičnog prostora zbog te moćne tehnologije, svega što je u nju utkano. Nemoguće je da se pokrene, da se igra u drugom prostoru, ali Subotica sada nije daleko. „Ovaj saobraćajni problem je lako rešiv. Večeras su moji prijatelji doputovali vozom u Suboticu za sat i 15 minuta od Beograda. Duže se putuje od Banovog brda do Knez Mihailove ulice. Mi smo automobilom izlazi gotovo sat vremena iz Beograda, tolike su bile gužve“, dodaje Kovačević.

Kako Vam danas deluju Vaši junaci: profesor Miša Pavlović, učitelj Petar, Jelena Katić, Srećko Ruzmarin... budući da ste „Sabirni centar“ pisali krajem osamdesetih?

Sa tekstom „Sabirni centar“ nisam se baš dugo družio. Ne sećam se kada sam ga poslednji put integralno čuo. Reditelj Darijan Mihajlović interpretirao je ovde u Subotici bukvalno svaku rečenicu. I sada kada tekst slušam i gledam iz ove vremenske perspektive, drama „Sabirni centar“ duboko je moralistički komad. Tada kada sam ga pisao imao sam 30 i nešto godina. Zanimljivo je da sam ga pisao o smrti i tom nekom drugom svetu. To je nekakav ironični optimizam. Otprilike to bi trebalo tako da se kaže. Postoje dve ključne rečenice u tom delu: „Ima li života pre smrti“, pošto se stalno priča o tome, i „Ima li života posle smrti“. Ovo prvo pitanje, o životu pre smrti, sada je mnogo zanimljivije. Iz današnjeg ugla i sećanja na sve to što je tada rađeno, pre skoro 45 godina, liči mi da ga je pisao neko ko je imao neke ozbiljne probleme.

Novu verziju „Profesionalca“ radili ste tako da bude refleks na ovo što se događa. Dramu ste pisali pre skoro 40 godina. Šta se promenilo od tada do danas?

I to je treći put da sam radio isti komad. „Profesionalca“ sam radio sa Danilom Batom Stojkovićem i Bogdanom Diklićem 1990, zatim sam 2002. godine snimao film po istom tekstu, samo sa novom podelom i novim čitanjem tog komada. Sada se ne odmaram, već razmišljam, jednostavno šta mi valja činiti, šta ću raditi dalje. Imam osećaj da bi bio red da posle dužeg vremena napišem nešto što bi me na neki način oraspoložilo i odmorilo. Malo sam umoran od ovih teških priča, i od politike i svega što nam se događa.

Šta je danas u Vašem autorskom fokusu? Koji su Vam novi izazovi?

Pokušavam da napravim otklon od priča koje stalno vrtim, da napišem nešto što je, da tako kažem, lepo, što bi me radovalo da radim. Previše je mraka oko nas, trudim se, ako je to moguće, da unesem malo svetla, nade jer sada je najlakše prepisivati tragediju. Crnu stvarnost bojiti crnom literaturom, tamnom pričom to je uzaludan posao. Imamo privatno toliko puno pesimizma, depresije, izneverenih očekivanja, strepnji. Ono što je u mom slučaju tragično, a mislim i većine ljudi mojih ili sličnih godina, jeste da se za svoje živote ne brinemo jer smo ih proživeli, ali imamo decu i unuke, i jako smo zabrinuti šta ih čeka. Šta će biti sa njima, njihovom budućnošću... Imam toliko pitanja na koja niko nema odgovor. I svi su manje-više uplašeni, ljudi se plaše, strahuju i pitaju šta će biti sutra, tako da je to jedna velika strepnja, zebnja. Generalno posmatrajući, svet živi u jako velikom strahu.

Autor: Borka Golubović-Trebješanin

Izvor: politika.rs