Dušan Kovačević: Nikad se ne zna zašto je nešto dobro
Akademik Dušan Kovačević završio je snimanje novog filma „Nije loše biti čovek“ nastalog po motivima njegove drame „Kumovi“. U razgovoru sa Marijom Miljević Rajšić otkriva da se ovaj film naslanja i mogao bi da bude drugi deo „Sabirnog centra“.
Završeno je snimanje filma čiji ste scenarista i reditelj. To je adaptacija Vaše drame iz 2012. godine, „Kumovi“, koja je bila samo inicijalna priča. O čemu govori ova komedija o tragediji našeg bivstvovanja?
Ostala je centralna osnovna priča o prijateljstvu jednog čoveka i jednog psa, za koju će se kasnije ustanoviti da to baš i nije tačno, da je priča malo komplikovanija. I tu priču sam napisao pre skoro 10 godina. Film je neobičan.
Ono što mi je posebno drago, u njemu igraju glumci sa kojima sam radio. Ovo je kao epska priča od skoro pola veka. Mira Banjac, Lane Gutović, Branka Katić i Vojin Ćetković igraju taj bračni par o kome se priča cela priča, a uz njih je još tridesetak izuzetnih glumaca.
Film pokreće i veoma važna pitanja, pitanja koja verovatno muče sve ljude o tome šta će biti posle i šta možemo da uradimo sa našim strahom od smrti, i šta nas očekuje na tom možda, boljem ili gorem mestu?
Film se negde naslanja i mogao bi da bude, na primer, drugi deo Sabirnog centra. I, ako se često pitamo da li ima života posle smrti, u ovom filmu može da se postavi to pitanje, koje sam ja postavio u „Sabirnom centru“ – Ima li života pre smrti? Kada to postavite kao pitanje onda ulazite u jednu ozbiljnu filozofsku raspravu sa životom, sa samim sobom.
Strah od smrti je česta tema u vašim dramama, o tome ste pisali i u „Maratoncima[IM3] “ kada ste bili treća godina fakulteta. Da li ste kroz vaše drame uspeli da pobedite taj strah?
Mislim da jesam. Ja sam u detinstvu imao vrlo teške i ozbiljne bolesti koje sam preživeo i taj strah koji sam tad imao, lečio sam na taj način što sam kao prvi komad napisao tu priču o pogrebnom preduzeću. To je bila jedna vrsta psihoterapije i samoizlečenja i pisanje i jeste to. Ja sam i u mojoj knjizi pesama napisao jedan stih koji je za mene dosta bitan: Pisanje i čitanje je lekovito i poznato od davnina kao narodna medicina.
Nedavno se u izdanju Lagune, pojavila Vaša knjiga drama na engleskom[IM4] . Koliko je važno da se te drame pojave i budu pristupačne i strancima, a znamo da su se Vaši komadi igrali na čak, 150 scena u svetu?
Od te prve drame pa do poslednje koju sam pisao, „Hipnoza jedne ljubavi“, tu je još i „Balkanski špijun[IM5] “, Sabirni centar... komadi za koje sam mislio da su dobri za izvođenje i čitanje jer nemaju previše likova. Vodili smo računa o tome šta je to što bi stranac mogao da pogleda i da odmah razume.
Kako bi glasio neki Vaš životni moto?
Ima jedan koji je malo ironičan, a to je: „Nikad se ne zna zašto je nešto dobro“. I ova bolest koju sad kolektivno lečimo i čuvamo se od nje, može da opameti civilizaciju i da dođe do, takozvanog, prizivanja pameti. Nadam se da ćemo iz ove nesreće izvući nešto što je nauk za buduće generacije i za naš odnos prema planeti.
Razgovarala: Marija Miljević Rajšić
Ceo intervju možete pročitati ovde.
Izvor: rts.rs
Ostala je centralna osnovna priča o prijateljstvu jednog čoveka i jednog psa, za koju će se kasnije ustanoviti da to baš i nije tačno, da je priča malo komplikovanija. I tu priču sam napisao pre skoro 10 godina. Film je neobičan.
Ono što mi je posebno drago, u njemu igraju glumci sa kojima sam radio. Ovo je kao epska priča od skoro pola veka. Mira Banjac, Lane Gutović, Branka Katić i Vojin Ćetković igraju taj bračni par o kome se priča cela priča, a uz njih je još tridesetak izuzetnih glumaca.
Film pokreće i veoma važna pitanja, pitanja koja verovatno muče sve ljude o tome šta će biti posle i šta možemo da uradimo sa našim strahom od smrti, i šta nas očekuje na tom možda, boljem ili gorem mestu?
Film se negde naslanja i mogao bi da bude, na primer, drugi deo Sabirnog centra. I, ako se često pitamo da li ima života posle smrti, u ovom filmu može da se postavi to pitanje, koje sam ja postavio u „Sabirnom centru“ – Ima li života pre smrti? Kada to postavite kao pitanje onda ulazite u jednu ozbiljnu filozofsku raspravu sa životom, sa samim sobom.
Strah od smrti je česta tema u vašim dramama, o tome ste pisali i u „Maratoncima[IM3] “ kada ste bili treća godina fakulteta. Da li ste kroz vaše drame uspeli da pobedite taj strah?
Mislim da jesam. Ja sam u detinstvu imao vrlo teške i ozbiljne bolesti koje sam preživeo i taj strah koji sam tad imao, lečio sam na taj način što sam kao prvi komad napisao tu priču o pogrebnom preduzeću. To je bila jedna vrsta psihoterapije i samoizlečenja i pisanje i jeste to. Ja sam i u mojoj knjizi pesama napisao jedan stih koji je za mene dosta bitan: Pisanje i čitanje je lekovito i poznato od davnina kao narodna medicina.
Nedavno se u izdanju Lagune, pojavila Vaša knjiga drama na engleskom[IM4] . Koliko je važno da se te drame pojave i budu pristupačne i strancima, a znamo da su se Vaši komadi igrali na čak, 150 scena u svetu?
Od te prve drame pa do poslednje koju sam pisao, „Hipnoza jedne ljubavi“, tu je još i „Balkanski špijun[IM5] “, Sabirni centar... komadi za koje sam mislio da su dobri za izvođenje i čitanje jer nemaju previše likova. Vodili smo računa o tome šta je to što bi stranac mogao da pogleda i da odmah razume.
Kako bi glasio neki Vaš životni moto?
Ima jedan koji je malo ironičan, a to je: „Nikad se ne zna zašto je nešto dobro“. I ova bolest koju sad kolektivno lečimo i čuvamo se od nje, može da opameti civilizaciju i da dođe do, takozvanog, prizivanja pameti. Nadam se da ćemo iz ove nesreće izvući nešto što je nauk za buduće generacije i za naš odnos prema planeti.
Razgovarala: Marija Miljević Rajšić
Ceo intervju možete pročitati ovde.
Izvor: rts.rs
Autor: Dušan Kovačević
