Duelovanje u Delfi Kutku: „Slepilo“ – Žoze Saramago
Marko: Slepilo tajanstvenog porekla, neobjašnjivo nauci i lekarima, u epidemijskim razmerama širi se među stanovnicima neimenovanog grada u romanu Žozea Saramaga, preteći da preraste u opštenarodnu katastrofu, što ubrzo i postaje. Nepoznato je, nastupa bez ikakvog upozorenja, bez bola pre i nakon gubitka vida, i karakteriše ga mlečna belina, gusta, blještava i neprozirna. Ono što sledi nakon što prvi zaraženi, u sceni koja otvara roman, dok sedi u svom automobilu i čeka zeleno svetlo na semaforu, oslepi, jeste sasvim fascinantan prikaz potpuno ogoljene ljudske prirode u užasavajućem haosu.
Kakav je utisak na tebe ostavila ova, složićeš se, krajnje neobična priča?
Nataša: Pred nama je sjajno književno delo! Delo koje od čitaoca zahteva punu pažnju i koncentraciju. Delo koje tera na razmišljanje, preispitivanje, roman koji je napisan tako živo da sami možemo osetiti svu nemoć i užas situacije u kojoj se junaci nalaze. Iako je tema teška, knjiga se iznenađujuće lako čita; autor je uspeo da sve strahote koje nastupaju od trena kada slepilo počne da pogađa ljude opiše bez imalo patetike, uz obilje inteligentnog humora i sarkazma. Saramagova genijalnost se ne može poreći, ali moram da kažem da je za ovu knjigu potrebno imati i jak želudac, mada, iako to čudno zvuči – oduševljenje ne izostaje, uživa se u svakoj napisanoj reči. Remek-delo, u svakom smislu!
Marko: Nobelovac Žoze Saramago pravi je umetnik! Možeš li da zamisliš scenario u kome se jednog jutra, nalik svakom drugom, probudiš, nakon čega tvoj dan teče po ustaljenom planu, sve do jednog trenutka kada ti vid iznenada nestane, i ostavi za sobom jednoličnu belu svetlost? Ne znaš odakle slepilo potiče, jer oči su ti u besprekornom stanju, bez oštećenja, ne znaš hoćeš li ponovo videti, sve što možeš jeste da pokušaš da se prilagodiš novim uslovima. Saramago nam je vrlo vešto, maestralno predstavio recept za katastrofu koju je teško i jednako uznemirujuće zamisliti. Svojim likovima nije podario imena, predstavljeni su nam kao prvi slepac, lekar, lekareva žena, devojka sa tamnim naočarima, starac sa povezom na oku, razroki dečak, jer neko od tih ljudi mogla bi biti ti, ili ja, njihove uloge mogao bi poneti bilo ko.
U romanu je kroz likove čitav svet, njegova najbolja i najgora strana, i to je zaista izvanredno.
Nataša: Molim te, ne traži od mene da zamislim, jezivo je!
Kako se neuobičajeno slepilo širi na sve veći deo populacije, vlada i ministarstvo zdravlja donose odluku da oboleli i potencijalno zaraženi budu izolovani u prostorijama nekadašnje psihijatrijske ustanove, uz konstantan nadzor oružanih snaga. Na koji način su se kretale tvoje misli od tog trenutka, dok su likovi prolazili kroz sve ekstremnije uslove?
Marko: Od momenta kada su stacionirani u napuštenoj staroj građevini, karantinu, cilj za sve oslepele ljude postaje jasan: preživeti. Previše osoba koncentrisanih na malom prostoru, hrana koja neredovno pristiže (čak i voda postaje luksuz), odsustvo higijene, otpad kojeg je sve više, lekarska briga koja ne postoji ni u naznakama, panika, trauma, teror, i apsolutno dominantna emocija, a to je strah, podsetili su me je koliko je malo potrebno za pravi haos, za slamanje svih poluga koje održavaju društvo stabilnim. Nažalost, vidimo da masovno slepilo ne vodi samo ka gubitku vida, već često i ljudskosti, briše dostojanstvo, principe, moral, nastaje potpuno nova, zastrašujuća verzija sveta. Ipak, pojedini likovi su me osvojili svojim ličnostima, snažni i saosećajni, svojim divnim, ljudskim potezima učinili su da brinem i nadam se da će na kraju sve biti u redu sa njima. Pružili su mi nadu da čak i kad je među najgorim primerima ljudske prirode, dobrota može opstati.
Nataša: Slepilo je dovoljno teško samo po sebi, stanovnici imaju utisak kao da su uronili u more mleka: „...Nе vidim, nе vidim, šаputао је krоz suzе, Kаžitе mi gdе stаnuјеtе, zаmоli gа prаtilаc. Krоz prоzоrе su prоvirivаlа rаdоznаlа licа, žеlјnа nоvоsti. Slеpаc pоdižе rukе prеd licе, mаhnu, Ništа, kао dа sаm usrеd mаglе, kао dа sаm zаrоniо u mоrе mlеkа, Ali slеpilо niје tаkvо, kаžu dа је slеpilо crnо. А mеni је svе bеlо...“
Međutim, tu nije kraj nevoljama zaraženih. Na mestu na kome su smešteni nema uslova za normalan život. Društvena izolacija, nemoć i beznađe im oduzimaju svaki osećaj za moral i humanost, a na površinu izvlače najprimitivnije nagone, i u pravu si, dominantan je onaj za preživljavanjem po svaku cenu. Neke scene su mi padale jako teško, teško je „ući“ u tu sredinu lišenu empatije. Zato sam se radovala kao dete kada bih na stranicama pronašla, čini se u tim uslovima sasvim zaboravljenu ljudskost.
Nataša: Moramo pomenuti taj specifičan stil pisanja, šta misliš o istom?
Marko: Verovatno ćeš se iznenaditi, ali meni se način na koji Saramago oblikuje priču svideo! Rečenice su nalik potocima misli koje poručuju nešto zaista važno, na vrlo poetičan način. Uz duge pasuse koji se protežu preko više stranica, odsustvo potpune gramatičke tačnosti, samo je postigao da još više budem u samoj radnji, da mi bude još teže da odložim knjigu. Inventivan je, razigran, bogat, dopada mi se ta neobičnost, apsolutno mi nije zasmetala. I dopale su mi se te sitne iskre humora! Bilo je pravo uživanje čitati.
Da li se tebi svidela njegova originalnost?
Nataša: Saramagov karakterističan stil u početku je predstavljao pravi izazov za mene, neobičan, možda i nerazumljiv, ali to je trajalo vrlo kratko - nakon nekog vremena jednostavno sam prestala da obraćam pažnju i uopšte mi nije bilo nezgodno da pratim radnju! Mislim da je samo Saramagu dozvoljeno da ovako koketira sa pravopisom i jedino se njemu to oprašta ( zato, ne pokušavajte ovo kod kuće)! Zaista morate biti genijalni da biste se izvukli sa time, pisac je to definitivno uspeo, čemu svedoči i osvojena Nobelova nagrada.
Jesi li po završetku čitanja poželeo, poput mene, da svi čuju za ovaj roman?
Marko: Apsolutno! Želeo sam da pokupujem sve primerke romana u knjižarama i delim ih uz rečenicu: „Zahvalićeš mi kasnije.“ Čaroban je, važan, prosvetljujuć i nezaboravan. Zaslužuje pet kvalitetnih, blistavih zvezdica. „Slepilo“, Žozea Saramaga jeste književnost na svom najvišem nivou, zauvek će ostati sa mnom. Transportuje u jedan sasvim drugačiji svet u odnosu na onaj koji nam je svima poznat. Kao što si rekla, podstiče na razmišljanje, na preispitivanje vrednosti i stavova. Ko zna, možda podstakne i nekog budućeg čitaoca da „progleda“. Neprocenjivo.
Nataša: „Slepilo“ je jedno od najznačajnijih Saramagovih dela, i kao što rekoh na početku, maestralno ostvarenje koje bih preporučila svima, svojevrsna kritika društva posrnulog usled svoje nemoći, alegorija o nesposobnosti da se vidi:
„Zašto smo oslepeli, Ne znam, možda ćemo jednog dana to otkriti, Hoćeš da ti kažem šta ja mislim, Reci, Mislim da nismo oslepeli, mislim da smo slepci, Zar slepci koji vide, Slepci koji znaju da gledaju, ali ne vide.“
Ovaj roman bio je pun pogodak, napravili smo pravi izbor, hvala ti na razmeni utisaka!
Marko: Definitivno jesmo, šteta bi bila propustiti ga. Hvala tebi!
Autori: Nataša Bogdanović i Marko Basarić
Kakav je utisak na tebe ostavila ova, složićeš se, krajnje neobična priča?
Nataša: Pred nama je sjajno književno delo! Delo koje od čitaoca zahteva punu pažnju i koncentraciju. Delo koje tera na razmišljanje, preispitivanje, roman koji je napisan tako živo da sami možemo osetiti svu nemoć i užas situacije u kojoj se junaci nalaze. Iako je tema teška, knjiga se iznenađujuće lako čita; autor je uspeo da sve strahote koje nastupaju od trena kada slepilo počne da pogađa ljude opiše bez imalo patetike, uz obilje inteligentnog humora i sarkazma. Saramagova genijalnost se ne može poreći, ali moram da kažem da je za ovu knjigu potrebno imati i jak želudac, mada, iako to čudno zvuči – oduševljenje ne izostaje, uživa se u svakoj napisanoj reči. Remek-delo, u svakom smislu!
Marko: Nobelovac Žoze Saramago pravi je umetnik! Možeš li da zamisliš scenario u kome se jednog jutra, nalik svakom drugom, probudiš, nakon čega tvoj dan teče po ustaljenom planu, sve do jednog trenutka kada ti vid iznenada nestane, i ostavi za sobom jednoličnu belu svetlost? Ne znaš odakle slepilo potiče, jer oči su ti u besprekornom stanju, bez oštećenja, ne znaš hoćeš li ponovo videti, sve što možeš jeste da pokušaš da se prilagodiš novim uslovima. Saramago nam je vrlo vešto, maestralno predstavio recept za katastrofu koju je teško i jednako uznemirujuće zamisliti. Svojim likovima nije podario imena, predstavljeni su nam kao prvi slepac, lekar, lekareva žena, devojka sa tamnim naočarima, starac sa povezom na oku, razroki dečak, jer neko od tih ljudi mogla bi biti ti, ili ja, njihove uloge mogao bi poneti bilo ko.
U romanu je kroz likove čitav svet, njegova najbolja i najgora strana, i to je zaista izvanredno.
Nataša: Molim te, ne traži od mene da zamislim, jezivo je!
Kako se neuobičajeno slepilo širi na sve veći deo populacije, vlada i ministarstvo zdravlja donose odluku da oboleli i potencijalno zaraženi budu izolovani u prostorijama nekadašnje psihijatrijske ustanove, uz konstantan nadzor oružanih snaga. Na koji način su se kretale tvoje misli od tog trenutka, dok su likovi prolazili kroz sve ekstremnije uslove?
Marko: Od momenta kada su stacionirani u napuštenoj staroj građevini, karantinu, cilj za sve oslepele ljude postaje jasan: preživeti. Previše osoba koncentrisanih na malom prostoru, hrana koja neredovno pristiže (čak i voda postaje luksuz), odsustvo higijene, otpad kojeg je sve više, lekarska briga koja ne postoji ni u naznakama, panika, trauma, teror, i apsolutno dominantna emocija, a to je strah, podsetili su me je koliko je malo potrebno za pravi haos, za slamanje svih poluga koje održavaju društvo stabilnim. Nažalost, vidimo da masovno slepilo ne vodi samo ka gubitku vida, već često i ljudskosti, briše dostojanstvo, principe, moral, nastaje potpuno nova, zastrašujuća verzija sveta. Ipak, pojedini likovi su me osvojili svojim ličnostima, snažni i saosećajni, svojim divnim, ljudskim potezima učinili su da brinem i nadam se da će na kraju sve biti u redu sa njima. Pružili su mi nadu da čak i kad je među najgorim primerima ljudske prirode, dobrota može opstati.
Nataša: Slepilo je dovoljno teško samo po sebi, stanovnici imaju utisak kao da su uronili u more mleka: „...Nе vidim, nе vidim, šаputао је krоz suzе, Kаžitе mi gdе stаnuјеtе, zаmоli gа prаtilаc. Krоz prоzоrе su prоvirivаlа rаdоznаlа licа, žеlјnа nоvоsti. Slеpаc pоdižе rukе prеd licе, mаhnu, Ništа, kао dа sаm usrеd mаglе, kао dа sаm zаrоniо u mоrе mlеkа, Ali slеpilо niје tаkvо, kаžu dа је slеpilо crnо. А mеni је svе bеlо...“
Međutim, tu nije kraj nevoljama zaraženih. Na mestu na kome su smešteni nema uslova za normalan život. Društvena izolacija, nemoć i beznađe im oduzimaju svaki osećaj za moral i humanost, a na površinu izvlače najprimitivnije nagone, i u pravu si, dominantan je onaj za preživljavanjem po svaku cenu. Neke scene su mi padale jako teško, teško je „ući“ u tu sredinu lišenu empatije. Zato sam se radovala kao dete kada bih na stranicama pronašla, čini se u tim uslovima sasvim zaboravljenu ljudskost.
Nataša: Moramo pomenuti taj specifičan stil pisanja, šta misliš o istom?
Marko: Verovatno ćeš se iznenaditi, ali meni se način na koji Saramago oblikuje priču svideo! Rečenice su nalik potocima misli koje poručuju nešto zaista važno, na vrlo poetičan način. Uz duge pasuse koji se protežu preko više stranica, odsustvo potpune gramatičke tačnosti, samo je postigao da još više budem u samoj radnji, da mi bude još teže da odložim knjigu. Inventivan je, razigran, bogat, dopada mi se ta neobičnost, apsolutno mi nije zasmetala. I dopale su mi se te sitne iskre humora! Bilo je pravo uživanje čitati.
Da li se tebi svidela njegova originalnost?
Nataša: Saramagov karakterističan stil u početku je predstavljao pravi izazov za mene, neobičan, možda i nerazumljiv, ali to je trajalo vrlo kratko - nakon nekog vremena jednostavno sam prestala da obraćam pažnju i uopšte mi nije bilo nezgodno da pratim radnju! Mislim da je samo Saramagu dozvoljeno da ovako koketira sa pravopisom i jedino se njemu to oprašta ( zato, ne pokušavajte ovo kod kuće)! Zaista morate biti genijalni da biste se izvukli sa time, pisac je to definitivno uspeo, čemu svedoči i osvojena Nobelova nagrada.
Jesi li po završetku čitanja poželeo, poput mene, da svi čuju za ovaj roman?
Marko: Apsolutno! Želeo sam da pokupujem sve primerke romana u knjižarama i delim ih uz rečenicu: „Zahvalićeš mi kasnije.“ Čaroban je, važan, prosvetljujuć i nezaboravan. Zaslužuje pet kvalitetnih, blistavih zvezdica. „Slepilo“, Žozea Saramaga jeste književnost na svom najvišem nivou, zauvek će ostati sa mnom. Transportuje u jedan sasvim drugačiji svet u odnosu na onaj koji nam je svima poznat. Kao što si rekla, podstiče na razmišljanje, na preispitivanje vrednosti i stavova. Ko zna, možda podstakne i nekog budućeg čitaoca da „progleda“. Neprocenjivo.
Nataša: „Slepilo“ je jedno od najznačajnijih Saramagovih dela, i kao što rekoh na početku, maestralno ostvarenje koje bih preporučila svima, svojevrsna kritika društva posrnulog usled svoje nemoći, alegorija o nesposobnosti da se vidi:
„Zašto smo oslepeli, Ne znam, možda ćemo jednog dana to otkriti, Hoćeš da ti kažem šta ja mislim, Reci, Mislim da nismo oslepeli, mislim da smo slepci, Zar slepci koji vide, Slepci koji znaju da gledaju, ali ne vide.“
Ovaj roman bio je pun pogodak, napravili smo pravi izbor, hvala ti na razmeni utisaka!
Marko: Definitivno jesmo, šteta bi bila propustiti ga. Hvala tebi!
Autori: Nataša Bogdanović i Marko Basarić
