Mnogi me pitaju (kao što se pita lekar: „Ovde me boli, koji lek biste mi preporučili?“) koja knjiga najbolje opisuje današnju Italiju. Noćas, nakon što sam završio čitanje romana „M. Sin veka“ Antonija Skuratija, našao sam odgovor. Pročitajte ovaj „dokumentaristički roman“, zasnovan na istorijskim izvorima, u kojem Benito Musolini u prvom licu govori o osnivanju i usponu fašizma, sve do ubistva Mateotija (socijalističkog poslanika kojeg su Musolinijevi skvadristi ubili 1924). Ranije smo mogli da kažemo da su to poznate priče. Ne verujem da to može da se kaže i danas. Skuratijeva velika zasluga je u tome što je dao novu snagu i svežinu tim starim događajima zahvaljujući sjajnom jeziku kojim obdaruje svog Musolinija. I u istorijskoj stvarnosti diktator je posedovao izuzetne jezičke sposobnosti, koje su jedan od razloga njegovog uspeha. Da bi se dočarala dalekosežnost posledica njegove elokvencije, dovoljno je da se prisetimo da i dan-danas mnogi Italijani koriste reč „banjašuga“ u smislu „obalski pojas“, sa pogrešnim značenjem koje joj je dao Musolini u jednom svom poznatom sloganu (u stilu čerčilovske retorike). Duče je kovao neologizme i frazeologizme koji su ušli u svakodnevni jezik (padaju mi napamet samo još tri osobe koje su bile u stanju da to isto urade: Gabriele D’Anuncio, Đani Brera i Mogol). Skurati ne ukazuje na povratak fašizma u današnje vreme. Njegovo razmišljanje je prefinjenije i dublje (više neistorijsko nego istorijsko). Musolini nije stvorio samo fašizam, stvorio je Italijane. Ono čemu je markiz D’Azeljo težio na kraju pokreta za ujedinjenje Italije: „Stvorili smo Italiju, sada treba da stvorimo Italijane“, duče je pretvorio u stvarnost. Čitajući roman „M.“ često se ima utisak da je autor varao stavljajući u usta glavnog junaka misli i reči koje su danas aktuelne. Istina je upravo suprotna: danas u Italiji mnogi (većina, čini mi se) govore Musolinijev jezik. U skorašnjem satiričnom filmu, „Vratio sam se“, zamišlja se Musolini koji kao s neba pada u današnju Italiju i njegovo nezadovoljstvo zbog ponašanja drugačijeg od onog što je on propovedao. „M. Sin veka“ bez satire pokazuje sasvim obrnutu situaciju: danas bi se duče prepoznao u mnogim stvarima.

Skuratijev roman nije napisan da bi zabavio svoje čitaoce. Ne radi se ni o potkazivaju koje je postalo ritualno kada u Italiji dođe na vlast neko sa velikom narodnom podrškom (kao Berluskoni, na primer). Nije u pitanju ni uzbuna koja se povremeno podiže protiv manje ili više folklornih oživljavanja fašizma. Njegova analiza se ne rađa iz pristrasnih briga, iz logike partijskih pripadanja – radi se o naučnoj, neutralnoj analizi: analizi krvne slike jedne nacije. „M.“ je važan roman koji jednu staru priču priča kao da je nova, čineći da ona postane svevremena, kao klasik. Skurati je napisao knjigu čija je inteligencija slobodna. Knjigu koja je bila potrebna. Preporučujem je čitaocima koji žele da bolje razumeju nas i same sebe. Zajedno sa, da dodamo malo ironije, neodoljivom trilogijom koji su Frutero i Lučentini napisali tokom osamdesetih i devedesetih, sa njihovim „poštovanom ali nesveobuhvatnom Trilogijom o kretenu“. Pročitajte ih i Italija 2018. (i verovatno ne samo Italija) neće više imati tajni za vas.

Autor: Antonio D’Oriko
Izvor: corriere.it
Prevod: Laguna