Iako predstavlja tek prvi deo trilogije „Vreme zla“, koja je opet samo jedan deo višetomne sage o prerovskoj porodici Katić – ipak se roman „Grešnik“ može čitati i kao zasebno delo, jer je pisac Dobrica Ćosić kroz samu radnju izneo u najkraćim crtama ono što je neophodno znati iz prethodnih knjiga (uglavnom je to genealogija Katića i raskoli koji su dotad potresali i često zauvek prekidali porodične odnose), dok je sâm roman sačinjen kao jedinstveno političko-filozofsko delo fokusirano na probleme nekolicine likova kroz čije se sudbine i nedoumice prelama jedan istorijski momenat koji je bio fatalan ne samo za Jugoslaviju i Evropu, nego i za čovečanstvo.

Kad bi se naglasilo da se najvažniji deo radnje „Grešnika“ dešava u Beogradu 3. septembra 1939, ne bi bilo teško pogoditi šta se tada zbivalo u Poljskoj, ali u vreme kad je roman objavljen, 1985, samo su se malobrojni sećali, a takođe su i malobrojni znali da su svega dva dana nakon nemačkog napada na Poljsku održane u Beogradu, tačnije na ulicama oko Kalemegdanske tvrđave – međunarodne automobilske trke.

Ali, ove istorijske trke poslužile su prvenstveno kao pozadina mnogo težih trka, koje su se tih dana morale odvijati u mislima odbačenih, grešnih, nevernih, sumnjičavih, pokolebanih, razočaranih, a upravo je od takvih likova Ćosić sačinio beogradski i srpski mozaik predstavljen u „Grešniku“ – od kraljevskih ministara koji su postali republikanci, od republikanaca koji se gnušaju komunizma, od apisovskih četnika koji su se pretvorili u revnosne staljiniste, od staljinista koji pronalaze neprijatelje tamo gde ih nema, od nacionalista koji su opijeni višenacionalnom državom.

I premda su tri centralna lika „Vremena zla“ – grešnik Ivan Katić, otpadnik Bogdan Dragović i vernik Petar Bajević – proistekla iz piščeve mašte, oni kao takvi poseduju mnogo više istoričnosti nego što bi je posedovale stvarne ličnosti koje su Ćosiću poslužile za stvaranje trojice pokolebanih komunističkih idealista.

Upravo kao fiktivni likovi, oni daju mnogo širi presek društva i ideologije kojima pripadaju, a sa druge strane, kroz njihove su sudbine istovremeno prožeti mnogobrojni znani i neznani koji su u tim vremenima stradali ili zbog nedostatka vere, ili zbog slepog verovanja.

Izabravši da fiktivnom selu iz kojeg su potekli Katići podari naziv Prerovo, pisac je samim tim ukazao na sve nepremostive i duboke rovove iskopane između zavađenih članova porodice, između zakrvljenih komšija, između nepomirljivih partija i ideologija, ali i na rovove koje je čovek iskopao između svoje savesti i ideje kojoj se pokorio, između svojih ubeđenja i zadataka, između svojih sadašnjih i ranijih misli.

Ipak, i pored tolikih rovova što Katići između sebe kopaju iz generacije u generaciju, članovima ove porodice zajednička je osobina doslednost – i to ne doslednost nametnutoj ideologiji, nego doslednost sebi i svojim ubeđenjima, pa zato i kad naglo menjaju stavove, Katići to čine jer su dosledni svojim prvobitnim i iskrenim idejama, koje se i same moraju menjati u skladu sa novim političkim i nacionalnim okolnostima.

Kao jedna od svetlih tačaka u tim vremenima kada se nekoliko zla međusobno utrkivalo, kao svojevrsna spona između oca Vukašina, brata Ivana, supruga Bogdana, ljubavnika Petra i sina Vladimira – stoji Milena Katić, koja i kad je grešna ipak je manje grešna od društva u kome opstaje i ideologije kojoj podređuje svoj život.

Poznato je da istorija nije bila blagonaklona prema idealistima, pa stoga ni Ćosićeva fikcija nije nimalo blagonaklona prema Katićima – ali, pisac jeste naklonjen svojim likovima i to uopšte ne skriva, verovatno i zbog toga što je sagu o Katićima pisao u prilikama koje su iziskivale slična ili čak identična preispitivanja svojstvena partijskim grešnicima i izopštenicima.

Autor: Dušan Milijić