Drugi Ajnštajn – da li je postojao?
Pišući o romanu Mari Benedikt „Drugi Ajnštajn“, doktorka Dženi Ogden je postavila pitanje: „Kada je u redu da se u romanu o poznatim ljudima stvari izmišljaju?“
U svom članku „Tanka linija između fikcije i činjenica“ Ogdenova je navela da pristup koji je Benediktova koristila nije u skladu sa stvarnim činjenicama jer Mileva, prva Ajnštajnova žena, možda jeste na neki način doprinela njegovom radu, ali sveopšti je zaključak da nije bila sposobna da doprinese na neki značajan način; u smislu da „postoji veoma malo dokaza da je imala veliki intelekt i znanje kako bi razmišljala o ovako specifičnim konceptima“. Ali zar ovaj citirani deo nije upravo spekulacija?
U stvaranju fiktivnih priča piscima nisu potrebne apsolutne činjenice koje će podržati ono što se možda dogodilo. Zapravo se pre dešava da je fikcija sredstvo da se interpretira, preuveliča ili oboji ono što bi ili ne bi moglo da se dogodi.
U romanu „Drugi Ajnštajn“ autorka slika portret jednog vremena i uloge žene u njemu. Direktno nam govori o muškoj dominaciji, potčinjavanju žena početkom dvadesetog veka i tome kako je mali broj njih uspevao da uzvrati borbom. U celini, knjiga nas vodi u jedan svet i eru kada su se žene borile da bi ih posmatrali ozbiljno i bile ograničene običajima i razmišljanjem tog vremena.
Ne bi bilo fer suditi ovom romanu na osnovu tačnosti prikaza samog Alberta Ajnštajna. Zahtevanje da fikcija mora precizno da oslikava život (čak i život poznate osobe) uništava sam koncept istorijske fikcije. „Drugi Ajnštajn“ nije zamišljen kao biografija. A čak i ako pogledamo dve biografije iste osobe, videćemo da je svaki autor izabrao drugačije činjenice kako bi oslikao osobu o kojoj piše – rezultat su često dve potpuno različite slike.
Opis romana govori o odnosu Mileve i Alberta: „Njihova veza se pretvara u partnerstvo kako srca tako i uma, ali u njihovom braku neće biti mesta za više od jednog genija.“ Ogdenova u svom tekstu dovodi u pitanje Milevinu ulogu u Ajnštajnovom uspehu, ali mi zaista ne znamo da li je njen uticaj bio minimalan, značajan ili ga čak nije ni bilo. Bez obzira na to da li je Benediktova otkrila stvaran Milevin uticaj, to ne umanjuje činjenicu da će čitaoci biti uvučeni u ovaj roman zbog sjajnog pripovedanja i likova.
„Drugi Ajnštajn“ je divno delo istorijske fikcije u kome je Mari Benedikt koristila likove Mileve i Alberta Ajnštajna kako bi prikazala njihovu vezu onako kako je ona vidi – i tako ostavila čitaoca da se pita da li je Mileva zaista bila taj „drugi“ Ajnštajn. Pročitajte roman pa odlučite sami.
Izvor: psychologytoday.com
Prevod: Dragan Matković
U svom članku „Tanka linija između fikcije i činjenica“ Ogdenova je navela da pristup koji je Benediktova koristila nije u skladu sa stvarnim činjenicama jer Mileva, prva Ajnštajnova žena, možda jeste na neki način doprinela njegovom radu, ali sveopšti je zaključak da nije bila sposobna da doprinese na neki značajan način; u smislu da „postoji veoma malo dokaza da je imala veliki intelekt i znanje kako bi razmišljala o ovako specifičnim konceptima“. Ali zar ovaj citirani deo nije upravo spekulacija?
U stvaranju fiktivnih priča piscima nisu potrebne apsolutne činjenice koje će podržati ono što se možda dogodilo. Zapravo se pre dešava da je fikcija sredstvo da se interpretira, preuveliča ili oboji ono što bi ili ne bi moglo da se dogodi.
U romanu „Drugi Ajnštajn“ autorka slika portret jednog vremena i uloge žene u njemu. Direktno nam govori o muškoj dominaciji, potčinjavanju žena početkom dvadesetog veka i tome kako je mali broj njih uspevao da uzvrati borbom. U celini, knjiga nas vodi u jedan svet i eru kada su se žene borile da bi ih posmatrali ozbiljno i bile ograničene običajima i razmišljanjem tog vremena.
Ne bi bilo fer suditi ovom romanu na osnovu tačnosti prikaza samog Alberta Ajnštajna. Zahtevanje da fikcija mora precizno da oslikava život (čak i život poznate osobe) uništava sam koncept istorijske fikcije. „Drugi Ajnštajn“ nije zamišljen kao biografija. A čak i ako pogledamo dve biografije iste osobe, videćemo da je svaki autor izabrao drugačije činjenice kako bi oslikao osobu o kojoj piše – rezultat su često dve potpuno različite slike.
Opis romana govori o odnosu Mileve i Alberta: „Njihova veza se pretvara u partnerstvo kako srca tako i uma, ali u njihovom braku neće biti mesta za više od jednog genija.“ Ogdenova u svom tekstu dovodi u pitanje Milevinu ulogu u Ajnštajnovom uspehu, ali mi zaista ne znamo da li je njen uticaj bio minimalan, značajan ili ga čak nije ni bilo. Bez obzira na to da li je Benediktova otkrila stvaran Milevin uticaj, to ne umanjuje činjenicu da će čitaoci biti uvučeni u ovaj roman zbog sjajnog pripovedanja i likova.
„Drugi Ajnštajn“ je divno delo istorijske fikcije u kome je Mari Benedikt koristila likove Mileve i Alberta Ajnštajna kako bi prikazala njihovu vezu onako kako je ona vidi – i tako ostavila čitaoca da se pita da li je Mileva zaista bila taj „drugi“ Ajnštajn. Pročitajte roman pa odlučite sami.
Izvor: psychologytoday.com
Prevod: Dragan Matković
