„Beograd je dokaz da je život na krateru vulkana moguć“, napisao je ser Artur Galovej, engleski putopisac iz 18. veka, a tom čuvenom rečenicom i čuveni Dr Nele Karajlić započinje roman „Solunska 28“. Nakon autobiografije „Fajront u Sarajevu“, koju je pročitalo više od 100.000 ljudi, Dr Karajlić piše o susretu Beograda sa Beogradom, kroz vreme i ljude, a ta priča je i tačka u kojoj se spajaju njegova životna raskršća.

– Sama reč Dorćol znači četiri puta, raskršće. Na raskršću je uvek gužva. Špica. Nervoza. Vetrovi udaraju sa svih strana i gone jedni druge. Mi smo tu da se sakrijemo kada je oluja, a promolimo glave kada na nebu ne bude oblačka. Moj život je prepun raskršća, a svako od njih je bilo odlučujuće. Moje odluke kojim putem bi trebalo da krenem imale su dalekosežnije posledice. Sit sam raskršća. Da mi je da ispred sebe imam ravan put. Bez semafora – počinje razgovor za „Srpski telegraf“ frotmen kultnog Zabranjenog pušenja.

Svi likovi čeznu za slobodom?

Svi ljudi čeznu za slobodom. Negde manje, negde više. Kod nas ona nema cenu. Piše se velikim slovom i skoro da ima istu vrednost kao reč bog. Beograd je grad koji je platio najvišu cenu za slobodu. Nije lako nositi taj teret.

Kakve su naravi oni koji su se na rubu provalije nastanili?

Upravo onako kako sam ih opisao u knjizi. Strastveni, vreli, puni života, jer život na krateru vulkana može očas posla da se završi, tako da je i svaki njegov trenutak dragocen. Otuda i strast našeg sveta prema muzici, kafanama, ljubavi. Vulkan može da proradi svakoga časa. Uživaj dok je miran i dok spava.

Setno govorite o uzvišenim ljubavima, poštovanju...

Novo vreme donosi i nove odnose. Danas se ta osećanja manje vide jer čovek otuđe, lišen ljubavi i u stalnoj trci za neostvarenim snovima. A snovi se umnožavaju, ali postaju sve dalji. Dok sam pisao roman, dugo sam razmišljao kako bi u stvari, trebalo da izgleda jedan dan mojih junaka, smeštenih na početak 20. veka. Shvatio sam da oni za ceo život ne prime toliko informacija koliko mi primimo za jedan sat. U toj buci u kojoj živimo, teško da bi se mogao pronaći neko ko bi delio one moralne karakteristike koje su u sebi nosili junaci moje knjige. Ali danas postoje neke druge vrednosti, o kojima ću tek pisati.

Ljudi se nekad bili spremni da izgube i čast zbog ljubavi. A danas?

Na neki način isto. To su oni o kojima ne čitamo u novinama, niti ih vidimo na televiziji, a na internetu nemaju svoj sajt ili blog. O njima saznamo slučajno, razgovarajući sa prijateljima ili čuvši negde u kafani. Oni su nenametljivi, van svake marketiške halabuke, ali kad za njih čujemo, znamo da za ovaj svet ipak ima nade.

Prijatelji i čitaoci već licitiraju za Ninovu nagradu?

Ma svaka čast Ninu, ali ja sam deci obećao Nobela! Nemojte da ispadne da sam sve ovo džabe radio. Nađite mi formulare, da ih ispunim, a ostalo će da kaže istorija.

Zamišljate li film ili predstavu po romanu?

Dok sam pisao roman, zamišljao sam slike, ređao ih u glavi. Drugačije ne umem. Ja sam taj tip, ali je i život koji vodimo takav. Nama je dramaturgija puna dešavanja. Svaki čas izbije rat. Nema vremena da se rodi filozof. Stoga je knjiga veoma zahvalna za ekranizaciju. Ali, nisam ja taj koji bi je režirao. Previše sam vezan za likove i veoma ih dobro poznajem.

Sa kime se nadalje družimo, sa Neletom piscem ili rokerom?

Oba Neleta nastavljaju svoj život. Jedan ne može bez drugoga. Ako, kojim slučajem, među njima dođe do svađe, postoji onaj treći, normalni Nele, koji će već pronaći način da ih pomiri.

Izvor: Srpski telegraf
Autor: Aleksandra Malušev