Veliki deo čovečanstva danas pati od poremećaja izazvanih stresom. Biohemičar dr Kristina Bernt se pozabavila ovim problemom i u knjizi „Jači ste nego što mislite“ nudi monoštvo korisnih saveta za njegovo prevazilaženje.

Dr Bernt, da li su temelji naše psihičke otpornosti (rezilijentnosti) postavljeni još u kolevci?

Mentalna snaga individue u izvesnoj meri zavisi od genetskih predispozicija. Naučnici su otkrili više gena odgovornih za rezilijentnost. Jedan od njih je 5-HTT, koji je odgovoran za transport „hormona sreće“ serotonina u mozgu. Kod nekih ljudi se može javiti kraća, a kod nekih duža varijanta ovog gena. Oni koji nose dužu verziju, poseduju više neurotransmitera koji im omogućava da lakše podnesu stresne situacije.

Da li to znači da oni koji imaju kraći gen uopšte me nogu da utiču na svoju otpornost na stres?

Ne, na sreću ne znači. Na rezilijentnost ne utiču samo geni, već i naša okolina. Roditelji, prijatelji i osobe sa kojima smo u vezi mogu pozitivno uticati na nas i pružiti nam snagu. Pored gena, na izgradnju psihičke otpornosti utiče i niz drugih faktora kao što su prihvatanje krize, optimističan stav prema njenom ishodu, zahvalnost za činjenicu da je do sada sve išlo kako treba, kao i odnosi i kontakti sa drugim ljudima.

I inteligencija je jedan od faktora koji nas čine jačim. Inteligentni ljudi lakše pronalaze izlaz iz nevolje i zato lakše podnose razvod, prekore koji stižu od nadređenog ili otpuštanje sa posla. Naučnici danas smatraju da je uticaj gena i okoline podjednak. Osim toga, istraživanja na polju epigenetike pokazuju da se geni menjaju tokom života. To znači da, iako u kolevci posedujemo neku vrstu osnove, naša otpornost tokom života može rasti.

Kako se može manevrisati tokom manjih i većih životnih kriza?

Važno je imati strategiju. Umesto mirenja sa sudbinom i prepuštanja osećanju bespomoćnosti, potrebno je aktivno raditi na problemima i prihvatati izazove. Deprimirajuća situacija ne znači nužno kraj sveta. S vremena na vreme moramo proći kroz krizu kako bismo nešto naučili. „Ono što nas ne ubije čini nas jačim.“ Ima nečega u toj izreci.

Važno je ne skretati pogled i ne zatvarati se u krug negativnih misli, već sa optimizmom gledati u budućnost. Kada upadnemo u nevolje, trebalo bi da se setimo prethodnih teških situacija iz kojih smo se izvukli i da se umesto na slabosti koncentrišemo na svoje vrline. Tako ćemo prebroditi krize u vezama ili na radnom mestu, a na našoj duši će se vremenom formirati neka vrsta oklopa, koji će je činiti otpornijom.

Kakve preventivne mere mogu sprovesti poslodavci kako bi sprečili pojavu depresije kod zaposlenih i sindrom sagorevanja na radnom mestu?

Rukovodioci mogu na poslu stvoriti atmosferu oslobođenu od stresa i negovati kulturu uvažavanja. To podrazumeva primereno radno vreme, mogućnost napredovanja, pohvale, otvorenost i slobodu u odlučivanju. Zaposlenima bi trebalo dozvoliti da govore o problemima i iznose konstruktivne kritike. Šef to ne bi trebalo da shvati kao uvredu, već da ih sasluša i dozvoli promene. Mora se naglasiti da briga o dobrobiti zaposlenih nije samo moralna obaveza: greške koje nastaju kao posledica psihičkih i psihosomatskih oboljenja donose velike gubitke kompanijama i mogu ih skupo koštati.

Izvor: perspektive-magazin.de
Prevela: Jelena Tanasković