Izraelski autor koga kritika naziva majstorom kratke priče, razgovarao je sa jednom od urednica Njujorkera. Tema njihovog razgovora bila je njegova priča „Kreativno pisanje“ iz zbirke „Iznenada neko pokuca na vrata“. Upoznajte autora koji će nas posetiti ovog decembra.

Vaša priča „Kreativno pisanje“ većim delom je ispričana kroz priče koje pišu dva glavna junaka – bračni par Maja i Avijad. Zašto ste se odlučili da njihovu vezu prikažete na ovakav slojevit, možda čak i apstrahovan način?

Imajući u vidu da sam povučena osoba koja je mnoge stvari o sebi naučila pišući priče, pomislio sam da bi bilo interesantno stvoriti likove koji su par a koji su podjednako s*ebani kao i ja.

Koliko doslovno treba shvatiti metafore koje nam predočavate? Da li se Maja, kao i junaci njene prve priče, prepolovila nakon pobačaja? Da li je prestala da voli svog muža kao junakinja njene druge priče? Da li njen muž nije otac deteta kao što je slučaj u trećoj priči? Da li se Avijad pretvorio u čoveka kakav nikada nije trebalo da postane kao junak njegove priče?

Otac mi je jednom prilikom rekao: „U polovini tvojih priča lik oca junaka umire dok je u drugoj polovini samo neki priglupi lik, pa ipak u svima njima osećam da me voliš.“ Smatram da većina priča govori o stvarima koje su dosta komplikovane, dvosmislene i kontradiktorne, i da ne poručuju jasnu, možda čak ni skrivenu poruku. Ja stvarno ne znam da li se Maja odljubila od svog muža ili se samo uplašila da jeste, ili je čak uplašena da je njen muž prestao da je voli. Ja to ne znam zato što ni sama Maja to ne zna. Da Maja ume da prepozna sebe i svoja osećanja, sumnjam da bi se bavila pisanjem, već nečim znatno pragmatičnijim.

Interesantno je to što Maju upoznajemo iz priča koje ne piše u prvom licu. Makar dve od njih su napisane iz ugla njenog muža. Zašto je to tako?

U toku procesa pisanja priče, ja moram sebi da predstavim svakog od svojih junaka. Ne umem da stvorim lik sa kojim nisam emotivno povezan, makar to bio i plaćeni ubica koji ubija trudnu ženu mog protagoniste. Pošto se svi ti junaci nalaze u mojoj glavi oni na neki način jesu deo mene i zato postaju „opipljivi“ u priči. A kako su svi oni deo mene – ja ne mogu imati miljenika i time sam slobodan da izaberem lik (čiji mi je ugao posmatranja najzanimljiviji) koji će biti narator priče ili glavni junak. Maja čini identičnu stvar: postoji li bolji način da se piše o ženi koja je rodila mače nego iz ugla sumnjičavog muža?

Mislite li da ćete se jednog dana vratiti ovim junacima i dati im završnicu?

Retko se vraćam svojim junacima. Većina mojih junaka nisu samostalne i nezavisne jedinke već deo priče, kao ćelije nekog superorganizma.

Pomenuli ste da je lik Majinog nastavnika pisanja delom zasnovan na vama. Da li ste ikada držali predavanja o kreativnom pisanju? Da li ste morali da se suočite sa ljubomornim muževima svojih polaznika?

Upoznao sam popriličan broj muževa svojih polaznica i osetio sam ljubomoru koja nije bila prouzrokovana nekim romantičnim pobudama već književnom vrstom intimnosti koju sam uspeo da uspostavim sa njihovim ženama. Dešavalo se da se muž i ja ne slažemo oko završetka priče, i tada bi polaznica radije usvojila moj predlog zato što sam ja stručnjak. Pa ipak, i taj ljubljeni muž se mora osećati kao ekspert – ekspert za biografiju svoje žene i njenog emotivnog sveta. I u pravu je – tu imam manjka ekspertize. Moram priznati da mi autoritativni razgovori o pričama koje su napisali moji polaznici daju osećaj da sam astronaut koji je tek sleteo na neku novu planetu i insistira da bude glavni turistički vodič njenim stanovnicima.

Imate običaj da pišete veoma kratke priče koje često, kao i „Kreativno pisanje“, imaju do dve hiljade reči. Šta vas privlači toj formi ili sažetosti?

Nema to veze sa privlačnošću. Samo tako umem da pišem.

Takođe ste se bavili režijom i pisanjem scenarija za filmove. Da li mislite da je kompaktnost forme scenarija imala uticaj na vaše pisanje fikcije?

Mislim da se najveći uticaj filmskog stvaralaštva na moje pisanje priča ogleda u upotrebi koncepta mise-en-scène. Pre nego što sam počeo da se bavim filmskom umetnošću nisam posvećivao mnogo pažnje tome gde su likovi fizički postavljeni u svetu pripovedanja. Sve što sam naučio na setu o tome kako različiti mise-en-scène utiču na energiju kojom neka scena zrači, pa čak i na njen pravi smisao, je dovelo do toga da upotrebim neke od rediteljskih alata na svoje prozne „glumce“.

Autor: Debora Trajsmen
Izvor: newyorker.com
Prevod: Aleksandra Branković