Dela Doli Olderton pružaju čitaocima osećaj da ih neko konačno razume.Ova nagrađivana britanska autorka, scenaristkinja i novinarka poznata je po svojim očaravajućim ljubavnim pričama, duhovitoj prozi i britkim zapažanjima o ljubavi, životu i prijateljstvu.

Doli Olderton je osvojila srca brojnih čitalaca – putem memoara „Sve što znam o ljubavi“, podkasta The High Low i nedeljne kolumne koju piše za časopis Sandej Tajms Stajl.

Njen najnoviji spisateljski poduhvat bavi se dobro poznatim problemom – pokušajem da shvatimo zašto se neka veza raspala. U romanu „Dobar materijal“ pratimo bivše partnere Džen i Endija. Endi pokušava da zaleči svoje slomljeno srce i sastavi delove svog života nakon raskida. Trudi se da shvati zašto ga je Džen ostavila i potajno se nada da će mu se možda ipak vratiti.

Roman je dobio sjajne kritike – Lina Danam je za Doli Olderton rekla da je „bard savremenih ljubavih problema“, dok ju je Njujork tajms uporedio sa Norom Efron. Zahvaljujući univerzalnim temama kojima se bavi, postala je pravi kulturni fenomen čak i preko okeana.

Razgovor je vođen nakon njene promocije u Torontu, gde smo se dotakli kanadskog čipsa, knjige „Dobar materijal“ i svega što se tiče ljubavi, romanse i pisanja.

Za početak hajde da popričamo o romanu „Dobar materijal“! Recite nam: kako je tekao proces stvaranja likova Endija i Džen?

Znala sam da želim da pišem o nekome ko prolazi kroz ono izmenjeno stanje svesti koje izaziva ljubavni krah i o tome koliko vas taj osećaj može izludeti. Želela sam da pišem o nekome ko je potpuno drugačiji od mene i istražim kako se ljubavni jadi manifestuju kod muškaraca.

Što se tiče Džen, želela sam da stvorim ženu koja žudi za slobodom, nekoga ko bira nekonvencionalan put, nekoga ko ruši stereotipe o tome šta bi jedna žena u tridesetim i četrdesetim trebalo da radi sa svojim telom i kako da se ponaša u ljubavnim vezama. Znam mnogo žena koje su zbog toga rastrzane – žele sigurnost, žele da budu voljene, žele da se osećaju kao deo zajednice, ali istovremeno ne žele da se uklapaju u tradicionalne okvire veza, domaćinstva, braka i porodice.

Šta su, po Vašem mišljenju, ključni sastojci jedne dobre ljubavne priče?

Nesavršeni ali dopadljivi likovi koji deluju stvarno, koji greše i ponekad donose loše odluke. Privlačnost i duhovitost. Neusiljen dijalog.

Muzika je za mene neizostavan deo ljubavne priče. U novoj knjizi Dejvida Nikolsa postoji deo sa pesmama koje likovi šalju jedno drugom. To je tako savršeno osmišljeno i tako verno dočarava osećaj zaljubljivanja.

Nada. Smatram da ne mora svaka ljubavna priča da se završi tako što par ostane zajedno. Ali nada da je ljubav moguća i da je u životu ima u izobilju – to je divan osećaj koji treba da vas prati dok čitate, ili gledate, neku ljubavnu priču.

Da li Vam humor dolazi spontano dok pišete?

Humor je „jezik ljubavi“ kojim pričaju moji prijatelji i porodica. Pomoću njega se povezujemo. Naše interne šale predstavljaju nit koja nas povezuje sa prošlošću. Kroz šalu prepričavamo jedni drugima ono šta se događa u našim životima. Uz šale lakše prebrodimo one najteže trenutke i tešimo jedni druge. Šale nam služe i da se pomalo pravimo važni.

Dok pišem, razmišljam o tome da li bih nasmejala ljude koje volim, ali i sebe. Morate da se oslonite na ono što je vama smešno.

S obzirom na to da imate iskustva i sa pisanjem publicistike, po čemu se pisanje publicistike razlikuje od pisanja fikcije? Da li se tada prebacite na neki drugačiji način razmišljanja?

Pisanje publicistike je tehnički mnogo jednostavnije, ali je emotivno iscrpljujuće. Dok pišete o stvarnim događajima, veoma ste opterećeni sobom i time kako će vas drugi doživeti. Nasuprot tome, dok pišem fikciju, skoro nikad ne razmišljam o čitaocu. Skoro da ne razmišljam ni o sebi kao autorki ni o tome šta će drugi misliti... Pisanje fikcije predstavlja mnogo veći izazov, ali mi pruža mnogo veću slobodu.

Na promociji u Torontu bilo je mnogo žena u publici koje osećaju snažnu povezanost sa onim što pišete. Na koji način se borite sa predrasudama koje i dalje postoje prema spisateljicama i čitateljkama, naročito kada su ljubići u pitanju?

Kada muškarci pišu o vezama, njihova dela se često okarakterišu kao duboka istraživanja međuljudskih odnosa i ljudske duše. Doživljavaju se kao hrabra i emotivna dela i bez problema se klasifikuju kao ozbiljna književnost. Sa druge strane, kada žene pišu o tome, na to se gleda kao na trivijalnu temu.

Stvari koje interesuju žene i dalje bivaju potcenjene. Međutim, nemojte zaboraviti da su nedavno „Barbi“ i Tejlor Svift praktično održale celu zapadnu ekonomiju! Oduvek me je interesovalo u kojoj meri mlade žene zapravo oblikuju svet i njime upravljaju. U filmskoj adaptaciji „Malih žena“ Grete Gervig knjiga Džo Marč biva objavljena zato što su urednikove ćerke pročitale rukopis i na tome insistrale, što se u stvarnom životu desilo i samoj Luizi Mej Olkot.

Bezbroj puta mi se isto dogodilo: neki tamo muškarac, koji donosi kreativne odluke, verovatno nikada ne bi obratio pažnju na mene da mu njegova ćerka, žena ili devojka nisu skrenule pažnju na ono što radim.

Mi, spisateljice, možemo jedna drugoj da učinimo uslugu. Treba da nastavimo da podržavamo jedna drugu i da o našim knjigama govorimo sa istim strahopoštovanjem i uvažavanjem sa kojim bismo pričale o narednom hitu Dejvida Nikolsa.

Mnogi se pronalaze u Vašim knjigama. U čijim knjigama se Vi pronalazite?

U knjigama Line Danam. Imam utisak da ona ne govori samo o ženskom iskustvu nego o ljudskom iskustvu uopšte. Hrabro se upustila u istraživanje neprijatnih tema, naših najskrivenijih misli ili želja.Kada Dejvid Nikols piše o bolu u vezama, baš kao i o radosti, uvek me iznova dotakne. A tu je, naravno, i Nora Efron. Ona je majstor u opisivanju gorko-slatkih trenutaka u životu. Prema ličnom iskustvu, život je upravo takav – u jednom trenutku je radostan, romantičan, luckast ili ugodan, a već u sledećem je razočaravajući, surov i težak. Ona prikazuje tu ravnotežu na način koji mi je prepoznatljiv.

S obzirom na to da su u pitanju autorke čijem se radu divite, kakav je osećaj kada Vas porede sa Norom Efron i kada dobijete pohvalu od Line Danam?

Osećaj je prosto neverovatan. Najlepša stvar u ovom poslu jeste trenutak kada dobijete priznanje od onih kojima se divite. To je bukvalno ostvarenje sna. Nisam mogla ni da sanjam da će se to dogoditi, tako da mi neverovatno godi.

Šta Vama pričinjava najveće zadovoljstvo dok pišete o ljubavi i vezama?

Čitaoci se sve više vraćaju pričama o međuljudskim odnosima. Ne samo o romantičnim vezama nego i o prijateljstvima, porodici, kao i o odnosu koji imamo sa samima sobom, sa svojim strastima i karijerom.

Međuljudski odnosi su nešto najvažnije u našim životima. Oni nas najviše obogaćuju i definišu. Oni oblikuju našu uverenja, naše vrednosti i način na koji se ophodimo jedni prema drugima. Najopipljivija stvar koju ostavljamo za sobom na ovom svetu je ljubav. Zašto onda ne bismo želeli da je umetnost odražava?

Autor: Anmari Kutrucola

Izvor: shedoesthecity.com

Prevod: Kristijan Vekonj

Foto: Alexandra Cameron