„Izgleda da taj tvoj Rosić kida“, dobacuje mi jedan od mojih sinova, dok me letos na plaži posmatra kako se čas smejem, čas zamišljeno gledam negde u daljinu. Pomislim u sebi kako je ovaj mali baš pogodio u metu, i za opis mog ponašanja upotrebio reč koju bi i Rosić upotrebio za opis stanja i junaka današnje generacije gejmera. Upravo u tom trenutku bila sam na stranici koja opisuje život prosečnog roditelja koji mora da kupi trotinet da bi stigao na sve obuke svoje dece, koje danas služe za, kaže on, „šmirglanje duše i tela za velike ambicije i domete u životu“ i tako im prođe život u trčanju, a posle sa tom istom decom komuniciraju preko Skajpa, gde im se unuci smeju kad ugledaju zamrznuti frejm dede i babe na kompu, tamo negde u tuđini. Ovo je samo jedan od Brankovih maestralnih opisa sadašnjeg trenutka.

Dugo nisam srela nekog ko je sa životom toliko na „ti“ kao on u ovom romanu. Sve u romanu vrvi od života, ne možeš da dočekaš sledeće poglavlje. Prosto je neverovatno šta je ovaj čovek sve pomešao i izmešao i koliko životnih sudbina opisao na relativno malom broju stranica, a sačuvao i nama i sebi tok misli, tako da čitaocima nijednog trenutka ne bude nejasno o čemu i kome se radi, istovremeno uspevši da sačuva dušu čoveka koji grca od i zbog brzine života. Mogla sam u potpunosti da dočaram život ljudi za vreme nadaleko čuvenog virusa kovid 19 i kod nas, i u Velikoj Britaniji, i u Francuskoj, i kod najbližih nam suseda u Hrvatskoj, i da osetim i strah, patnje i dileme na svakom koraku sa svakom Rosićevom stranicom. O podsećanju na detinjstvo i da ne pričam – kao Titovu pionirku, opisi radnji i običaja u onoj nam državi, u kojoj nije bilo lajf koučeva, a ipak smo živeli u skladu sa prirodom, imaju posebnu vrednost u romanu. Mogla sam, za vreme čitanja, da čujem zvuk zrikavca u borovoj šumi u Fažani.

Najviše mi se, možda i zbog profesionalne deformacije bavljenja zaštitom drugih, obično slabijih, sviđaju Rosićevi opisi i razumevanje razlika i različitosti, kojih se često dotiče u romanu, kao pravi borac za ljudska prava. Kaže on da se čovek u kolicima najbolje oseća u bazenu jer tamo nisu iscrtana kolica za invalide, jer upravo taj znak označava razliku koja boli. Piše i da se po brzini koraka kojom ti čovek prilazi zna unapred da li će saopštiti dobre ili loše vesti, kao i da kad se mušema zločina raširi na druge religije, drugi narod, tad se zločin konvertuje u junačko delo. I da – fantastičan opis pelena za jednokratnu upotrebu – početak i kraj života odvijaju se u njima, a u međuvremenu se treba izboriti za sebe, i to u svetu velikih korporacija, neshvatljivih pravila i silnih nepravdi koje Rosić savršeno razume.

Ovo je svet sa nestašicom ideologije i velikim zalihama gneva zbog globalnog poretka – da parafraziram reči Kamij, jedne od junakinja romana, na protestu protiv lokdauna negde u Parizu, a taj i takav poredak pisac savršeno opisuje. Zato ponesite stentove u džepovima, kao i glavni junak Maks, dok se sprema za osvajanje oštroumne britanske zvezde filmske industrije, i krenite u čitanje „Matadora“, jer, da, Rosić bukvalno kida koliko je dobar. Možda će vas roman vratiti na „fabrička podešavanja“.

Autor: Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti