„Dobra ili zla“: oštar psihološki triler o problematičnoj deci i razlozima zašto su takva
Kada je Ali Land poslala pomalo oskudan rukopis svog psihološkog trilera agentu, očekivala je da će biti odbijen, ali se nadala nekoj povratnoj informaciji. Pisala ga je mesecima, svakodnevno izdvajajući nekoliko sati nakon što bi se vratila sa posla gde je radila kao medicinska sestra u psihijatrijskoj ustanovi za decu.
Bila je nedelja popodne. Agent je odgovorio odmah tog dana. Do kraja nedelje, knjiga je prodata u devet zemalja. Ali to je bio samo početak jer su izdavači želeli da udvostruči dužinu romana – za šta joj je trebalo narednih osam meseci kako bi ga napisala i uredila.
„Morala sam na nekoliko meseci da napravim pauzu na poslu kako bih imala snage da napišem knjigu“, rekla je autorka. „Nisam mogla da nastavim da radim preko dana sa decom koja su imala probleme, a zatim i da pišem, kod kuće, o njima.“
„Dobra ili zla“ vas ščepa već od prve stranice.
Enina majka je serijski ubica dece i na samom početku romana, Eni je prijavljuje policiji. Devojčica dobija novo ime, Mili, i biva smeštena u hraniteljsku porodicu do majčinog suđenja.
Roman je napisan u prvom licu i mi živimo u Milinom svetu dok pokušava da živi novi život.
„Zasnovala sam Milin lik na devojčici koju sam lečila pre nekoliko godina“, kaže Landova. „Njena majka je ozbiljno povređivala decu i ova devojčica – imala je petnaest godina – na kraju je priznala da iznutra oseća da je drugačije boje od ostataka sveta; da će, bez obzira na sve, postati ista kao svoja majka. Tako da sam lik Mili nosila u glavi godinama.“
Porodica u koju je smeštena nije srećna i vesela. Otac Majk je Milin psiholog, dobar čovek plemenitih namera, koji poriče probleme u svojoj porodici. Njegova supruga je depresivna i na lekovima, a kćerka Fibi je prikrivena nasilnica. Ona je ta koja pravi pakao od Milinog školovanja.
„Želim da se ljudi zapitaju zašto“, objašnjava autorka. „Zašto je Fibi takva? Nalazi se na vrhu lestvice, ali to nosi svoj pritisak. Mili je na dnu. Obe su proizvodi svojih majki.“
Mučeći se u školi i pokušavajući da bude „dobra“, Mili strahuje od suđenja, ne samo zato što će se ponovo sresti sa majkom, već i zato što će je poslati u drugu porodicu. Koliko god je porodica u kojoj se našla toksična, nije spremna da se suočava sa novim promenama i odbacivanjima. A s obzirom na to da sve vreme živimo u Milinoj glavi, znamo da ni ona nije toliko dobra koliko deluje.
U tom segmentu je Landova posebno briljirala, posejala je sumnju u čitaocima o samom liku. Može li se iskupiti? Na kraju krajeva, imala je dovoljno hrabrosti i morala da prijavi majku policiji.
„Kada je um iskvaren, nije dovoljno imati samo želju da se bude drugačiji i dobar. Da li takva osoba može da se nosi sa bolom ili će ipak povrediti nekoga?“
Landova je odlučna da knjiga treba da postavi pitanja o ovoj ranjivoj deci od kojih je mnogu upoznala prethodnih godina.
„U stvarnom svetu, Mili ne bi bila smeštena u hraniteljsku porodicu. Smestili bi je u određenu ustanovu dok ne napuni 18 godina. Želim da se ljudi zapitaju šta treba raditi sa ovakvom decom. Ona su proizvod odraslih ljudi koji su ih odgajali. Trebalo bi da kažnjavamo i te odrasle. U Skandinaviji su takva deca smeštena u porodice i posećuje ih terapeut, data im je šansa za normalan život.“
Roman na kraju stiže do suđenja i razornog zaključka, ali i postavlja pitanja o prirodi dobra i zla, o iskupljenju i preživljavanju u surovom svetu.
„Videla sam decu kojoj bude bolje“, kaže autorka, „ali za neku je već prekasno. Nikada zaista ne znate šta se unutar njih dešava.“
Izvor: timeslive.co.za
Prevod: Dragan Matković
Bila je nedelja popodne. Agent je odgovorio odmah tog dana. Do kraja nedelje, knjiga je prodata u devet zemalja. Ali to je bio samo početak jer su izdavači želeli da udvostruči dužinu romana – za šta joj je trebalo narednih osam meseci kako bi ga napisala i uredila.
„Morala sam na nekoliko meseci da napravim pauzu na poslu kako bih imala snage da napišem knjigu“, rekla je autorka. „Nisam mogla da nastavim da radim preko dana sa decom koja su imala probleme, a zatim i da pišem, kod kuće, o njima.“
„Dobra ili zla“ vas ščepa već od prve stranice.
Enina majka je serijski ubica dece i na samom početku romana, Eni je prijavljuje policiji. Devojčica dobija novo ime, Mili, i biva smeštena u hraniteljsku porodicu do majčinog suđenja.
Roman je napisan u prvom licu i mi živimo u Milinom svetu dok pokušava da živi novi život.
„Zasnovala sam Milin lik na devojčici koju sam lečila pre nekoliko godina“, kaže Landova. „Njena majka je ozbiljno povređivala decu i ova devojčica – imala je petnaest godina – na kraju je priznala da iznutra oseća da je drugačije boje od ostataka sveta; da će, bez obzira na sve, postati ista kao svoja majka. Tako da sam lik Mili nosila u glavi godinama.“
Porodica u koju je smeštena nije srećna i vesela. Otac Majk je Milin psiholog, dobar čovek plemenitih namera, koji poriče probleme u svojoj porodici. Njegova supruga je depresivna i na lekovima, a kćerka Fibi je prikrivena nasilnica. Ona je ta koja pravi pakao od Milinog školovanja.
„Želim da se ljudi zapitaju zašto“, objašnjava autorka. „Zašto je Fibi takva? Nalazi se na vrhu lestvice, ali to nosi svoj pritisak. Mili je na dnu. Obe su proizvodi svojih majki.“
Mučeći se u školi i pokušavajući da bude „dobra“, Mili strahuje od suđenja, ne samo zato što će se ponovo sresti sa majkom, već i zato što će je poslati u drugu porodicu. Koliko god je porodica u kojoj se našla toksična, nije spremna da se suočava sa novim promenama i odbacivanjima. A s obzirom na to da sve vreme živimo u Milinoj glavi, znamo da ni ona nije toliko dobra koliko deluje.
U tom segmentu je Landova posebno briljirala, posejala je sumnju u čitaocima o samom liku. Može li se iskupiti? Na kraju krajeva, imala je dovoljno hrabrosti i morala da prijavi majku policiji.
„Kada je um iskvaren, nije dovoljno imati samo želju da se bude drugačiji i dobar. Da li takva osoba može da se nosi sa bolom ili će ipak povrediti nekoga?“
Landova je odlučna da knjiga treba da postavi pitanja o ovoj ranjivoj deci od kojih je mnogu upoznala prethodnih godina.
„U stvarnom svetu, Mili ne bi bila smeštena u hraniteljsku porodicu. Smestili bi je u određenu ustanovu dok ne napuni 18 godina. Želim da se ljudi zapitaju šta treba raditi sa ovakvom decom. Ona su proizvod odraslih ljudi koji su ih odgajali. Trebalo bi da kažnjavamo i te odrasle. U Skandinaviji su takva deca smeštena u porodice i posećuje ih terapeut, data im je šansa za normalan život.“
Roman na kraju stiže do suđenja i razornog zaključka, ali i postavlja pitanja o prirodi dobra i zla, o iskupljenju i preživljavanju u surovom svetu.
„Videla sam decu kojoj bude bolje“, kaže autorka, „ali za neku je već prekasno. Nikada zaista ne znate šta se unutar njih dešava.“
Izvor: timeslive.co.za
Prevod: Dragan Matković
