Đorđe Bajić: Zabavna literatura ne mora da znači jednokratnu upotrebu
U intervjuu za Nedeljnik, Đorđe Bajić govori o trilerima, a povodom objavljivanja njegovog novog romana „Smrt u ružičastom“.
Da li je za autora krimi romana potreban serijski rad sa jednim junakom u nastavcima?
Nije neophodno, ali jeste, rekao bih, veoma poželjno – bar sudeći po iskustvima stranih kolega koje su još davno pokrenule ovaj trend. Čitaoci zavole nekog junaka i žele još, a i pisac se oseća komotnije kad u novu priču uvede „stari“ lik koji već dobro poznaje. Tako je i inspektor Nikola Liman već treći put važan deo jedne moje krimi misterije. Doduše, želim da naglasim, svaki moj roman je zaokružena priča za sebe, uvek sa novim slučajem u središtu (i, gle čuda, obaveznim razrešenjem na kraju), tako da čitaoci slobodno mogu da počnu upravo od moje najnovije knjige. Zapravo, to je i poželjno, pošto je „Smrt u ružičastom“ hronološki prvi roman u nizu sa Limanom.
U Britaniji je krimi žanr brend, imamo skandinavski krimi žanr kao veliki trend, a kod nas se i dalje gleda na ovo kao na neko zabavno štivo, pa i sam naziv „krimić“ dođe kao „ljubić“?
Deminutiv „krimić“ mi je simpatičan, doživljavam ga kao izraz odmilja, tepanje, a ne pejorativ. Uopšte ne bežim od prideva „zabavno“ – jednim delom i pišem zato što želim da zabavim svoje čitaoce. Želim da našim čitaocima omilim i približim srpsko viđenje pojma trilera. A to je jedino moguće ako ponudim kvalitet. „Zabavno“ ne mora uvek da znači „petparačko“ i „za jednokratnu upotrebu“.
Godinama pišeš dobre krimi romane, a kao da je sad najviše odjeknulo. Zbog velikog izdavača ili...?
Činjenica da sam prvi put objavio za Lagunu svakako je važan deo toga. S druge strane, „Smrt u ružičastom“ je do sada moj najzreliji i, po mišljenju mnogih, moj najbolji roman. Evoluirao sam kao pisac i sada mogu da našim čitaocima ponudim ono što zaslužuju – kvalitetnu žanrovsku prozu.
Tri krimi serije koje si odgledao tokom lokdauna?
Preporučujem dve friške serije zasnovane na istinitim događajima: britansku „Zmiju“ o dijaboličnom serijskom ubici Čarlsu Sobražu) i našu „Porodicu“ (ne baš čist krimi, ali svakako sa primesama). Trenutno repriziram „Birmingemsku bandu“ u čast sjajne Helen Mekrori koja nas je, nažalost, nedavno prerano napustila.
Razgovor: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik
Da li je za autora krimi romana potreban serijski rad sa jednim junakom u nastavcima?
Nije neophodno, ali jeste, rekao bih, veoma poželjno – bar sudeći po iskustvima stranih kolega koje su još davno pokrenule ovaj trend. Čitaoci zavole nekog junaka i žele još, a i pisac se oseća komotnije kad u novu priču uvede „stari“ lik koji već dobro poznaje. Tako je i inspektor Nikola Liman već treći put važan deo jedne moje krimi misterije. Doduše, želim da naglasim, svaki moj roman je zaokružena priča za sebe, uvek sa novim slučajem u središtu (i, gle čuda, obaveznim razrešenjem na kraju), tako da čitaoci slobodno mogu da počnu upravo od moje najnovije knjige. Zapravo, to je i poželjno, pošto je „Smrt u ružičastom“ hronološki prvi roman u nizu sa Limanom.
U Britaniji je krimi žanr brend, imamo skandinavski krimi žanr kao veliki trend, a kod nas se i dalje gleda na ovo kao na neko zabavno štivo, pa i sam naziv „krimić“ dođe kao „ljubić“?
Deminutiv „krimić“ mi je simpatičan, doživljavam ga kao izraz odmilja, tepanje, a ne pejorativ. Uopšte ne bežim od prideva „zabavno“ – jednim delom i pišem zato što želim da zabavim svoje čitaoce. Želim da našim čitaocima omilim i približim srpsko viđenje pojma trilera. A to je jedino moguće ako ponudim kvalitet. „Zabavno“ ne mora uvek da znači „petparačko“ i „za jednokratnu upotrebu“.
Godinama pišeš dobre krimi romane, a kao da je sad najviše odjeknulo. Zbog velikog izdavača ili...?
Činjenica da sam prvi put objavio za Lagunu svakako je važan deo toga. S druge strane, „Smrt u ružičastom“ je do sada moj najzreliji i, po mišljenju mnogih, moj najbolji roman. Evoluirao sam kao pisac i sada mogu da našim čitaocima ponudim ono što zaslužuju – kvalitetnu žanrovsku prozu.
Tri krimi serije koje si odgledao tokom lokdauna?
Preporučujem dve friške serije zasnovane na istinitim događajima: britansku „Zmiju“ o dijaboličnom serijskom ubici Čarlsu Sobražu) i našu „Porodicu“ (ne baš čist krimi, ali svakako sa primesama). Trenutno repriziram „Birmingemsku bandu“ u čast sjajne Helen Mekrori koja nas je, nažalost, nedavno prerano napustila.
Razgovor: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik
Autor: Đorđe Bajić
