„Đavolji nakot“ Margaret Atvud – dosetljiv osvrt na „Buru“
Zatvorenici zatvora Flečer su vrlo zainteresovani za program opismenjavanja, ali nisu oduševljeni „Burom“. Zašto je njihov gostujući učitelj odabrao ovu čudnu predstavu prepunu vila? „Glumci će se prepoznati u njoj, videćete“, Feliks Filips ih ubeđuje. „Govori o zatvorima.“ I stvarno je tako.
Margaret Atvud celog života piše o raznim vrstama ograničenja, od jednoobrazne potčinjenosti u „Sluškinjinoj priči“ i života Grejs Marks iza viktorijanskih rešetki u „Alijas Grejsu“, do dobrovoljnog zatvaranja poštenih ljudi u „The Heart Goes Last.“ Sada ponovo priča Šekspirovu poslednju romantičnu priču u formi zatvorske drame.
„Đavolji nakot“ je četvrti roman iz edicije Hogart Šekspir, nakon adaptacija „Zimske bajke“ Dženet Vinterson, „Mletačkog trgovca“ Hauarda Džejkobsona i „Ukroćene goropadi“ En Tajler. Odrađen je sa ukusom i ekstravagancijom: Prosperove lukave zamke ukrstile su se sa digitalnom dramaturgijom. Dileri drogom nabavljaju halucogene kako su to radili u 16. veku, ali ih sad u pozadini prati pesma Metalike „Ride the Lightning“, gde ne biste želeli da se ponižavajući rezultati rašire preko socijalnih medija.
Pre sto godina, očaran i zbunjen „Burom“, kao što su bili i brojni drugi pisci, Henri Džejms je zamišljao Šeksipra kao božanskog muzičara koji svira čembalo, u „lucidnom miru njegovog stila“, i izvodi spokojan usamljenički koncert. Za Atvudovu nema čembala. Ova „Bura“ je rizična rok svirka, prepuna velike buke i metežne improvizacije. Magiju nećete videti ni u stilu koji oduzima dah ni u tišini, već u komunikaciji i elastičnosti.
Na početku romana, heroj Atvudove, Feliks je izbačen sa Šekspirovog festivala gde je dugo bio direktor. Feliks zna da je svestan da je on verzija svrgnutog vojvode Milana. Zatvara se u baraku na kraju grada, destilujući svoju ozlojeđenost ‒ on svesno igra predstavu.
Kao i Prospero, izgubio je ženu. Ali Feliksova mlada ćerka Miranda je takođe umrla, nezamislivi gubitak koji se nalazi u srži romana Atvudove. Sva Feliksova opsesija i kreativnost polaze odatle: „Zar nije najbolja umetnost zasnovana na očajanju?“ Mora da učini da njegova Miranda ponovo oživi, a časovi drame u zatvoru su prava prilika za to. Naravno, planira i osvetu. Feliks i zatvorenici će između sebe razotkriti korupciju ljudi na vlasti. Miranda dobija na neki način novi život, kao hitra igračica koja može da polomi Kalibanove bedne ruke ako želi.
Književnost u zatvoru je osetljiva tema; prošle godine, ograničenje slanja knjiga zatvorenicima, tadašnjeg sekretara pravde Krisa Grejlinga, vrhovni sud je odbacio. „Đavolji nakot“ je delom potvrda potencijala književnosti ‒ kao sredstva pomoći zatvorenicima da se promene – da se i sami promenimo.
Feliks je svestan problema jezika. „Bard je doprineo elokvenciji u ovom trenutku“, osvrće se, ali opet s pravom kaže: „Pokrili su glavne tačke.“ Njegov komentar može se upotrebiti na veći deo romana. Videvši sa kakvom vitalnošću glume, Feliks oprašta greške, i Atvudova traži, ljudski, da mi uradimo to isto.
A elegična nit hibridnog romana Margaret Atvud daje starom komadu novi život.
Izvor: theguardian.com
Margaret Atvud celog života piše o raznim vrstama ograničenja, od jednoobrazne potčinjenosti u „Sluškinjinoj priči“ i života Grejs Marks iza viktorijanskih rešetki u „Alijas Grejsu“, do dobrovoljnog zatvaranja poštenih ljudi u „The Heart Goes Last.“ Sada ponovo priča Šekspirovu poslednju romantičnu priču u formi zatvorske drame.
„Đavolji nakot“ je četvrti roman iz edicije Hogart Šekspir, nakon adaptacija „Zimske bajke“ Dženet Vinterson, „Mletačkog trgovca“ Hauarda Džejkobsona i „Ukroćene goropadi“ En Tajler. Odrađen je sa ukusom i ekstravagancijom: Prosperove lukave zamke ukrstile su se sa digitalnom dramaturgijom. Dileri drogom nabavljaju halucogene kako su to radili u 16. veku, ali ih sad u pozadini prati pesma Metalike „Ride the Lightning“, gde ne biste želeli da se ponižavajući rezultati rašire preko socijalnih medija.
Pre sto godina, očaran i zbunjen „Burom“, kao što su bili i brojni drugi pisci, Henri Džejms je zamišljao Šeksipra kao božanskog muzičara koji svira čembalo, u „lucidnom miru njegovog stila“, i izvodi spokojan usamljenički koncert. Za Atvudovu nema čembala. Ova „Bura“ je rizična rok svirka, prepuna velike buke i metežne improvizacije. Magiju nećete videti ni u stilu koji oduzima dah ni u tišini, već u komunikaciji i elastičnosti.
Na početku romana, heroj Atvudove, Feliks je izbačen sa Šekspirovog festivala gde je dugo bio direktor. Feliks zna da je svestan da je on verzija svrgnutog vojvode Milana. Zatvara se u baraku na kraju grada, destilujući svoju ozlojeđenost ‒ on svesno igra predstavu.
Kao i Prospero, izgubio je ženu. Ali Feliksova mlada ćerka Miranda je takođe umrla, nezamislivi gubitak koji se nalazi u srži romana Atvudove. Sva Feliksova opsesija i kreativnost polaze odatle: „Zar nije najbolja umetnost zasnovana na očajanju?“ Mora da učini da njegova Miranda ponovo oživi, a časovi drame u zatvoru su prava prilika za to. Naravno, planira i osvetu. Feliks i zatvorenici će između sebe razotkriti korupciju ljudi na vlasti. Miranda dobija na neki način novi život, kao hitra igračica koja može da polomi Kalibanove bedne ruke ako želi.
Književnost u zatvoru je osetljiva tema; prošle godine, ograničenje slanja knjiga zatvorenicima, tadašnjeg sekretara pravde Krisa Grejlinga, vrhovni sud je odbacio. „Đavolji nakot“ je delom potvrda potencijala književnosti ‒ kao sredstva pomoći zatvorenicima da se promene – da se i sami promenimo.
Feliks je svestan problema jezika. „Bard je doprineo elokvenciji u ovom trenutku“, osvrće se, ali opet s pravom kaže: „Pokrili su glavne tačke.“ Njegov komentar može se upotrebiti na veći deo romana. Videvši sa kakvom vitalnošću glume, Feliks oprašta greške, i Atvudova traži, ljudski, da mi uradimo to isto.
A elegična nit hibridnog romana Margaret Atvud daje starom komadu novi život.
Izvor: theguardian.com
