Jutrošnje krupne pahulje koje sam kroz okno ugledala čim sam otvorila oči, kao i belina koja je pokrila sve što se svojim dimenzijama ili svojim neskladom isticalo u sumornom ranomartovskom pejzažu sa kojim sam započinjala prethodne dane, uverili su me da vreme za „Zimske bajke“ još nije prošlo. Način na koji sam se stresla, više od pomisli da će mraz preseći nežne biljčice koje su naivno odgovorile na prvi poziv sunčevih zraka nego od istinske hladnoće koju sam osetila, učinio je da ovu čudesnu knjigu jutros opet izvučem iz police. Jer „Zimske bajke“ koje je odabrala, priredila i na veoma uspešan način preradila Don Kejsi, a kako samo bajkama priliči, na volšebni način svojim crtežima oživela Zana Goldhok, čitave zime, studenije i duže zbog turobnih vesti po kojim ću je pamtiti, grejale su me, krepile i blagotvornije delovale na moju teskobu i nemir nego čaj od mešavine planinskog bilja čiji miris se širio iz velike šolje bez koje nisam započinjala čitanje. Ali kad god bih otvorila ovu čudesnu knjigu, kao nekada davno, potpuno sam zaboravljala sve što me okružuje i kroz snežne namete, iznenadne mećave, nepreglednu tišinu, ali i radosnu ciku junaka, kroz čitava zaleđena kraljevstva, skoro s kraja na kraj sveta, hodala bih, vozila se u zapregama, čvrsto držala za meko medveđe krzno, i uz junake koji su hrabrošću, verom, a nadasve ljubavlju koja je sve nadjačavala, stizala do srećnog završetka. Ali završetak nije bio samo privremeno rešenje niti konačan kraj, već predah za gutljaja toplog čaja i duboki uzdah olakšanja. Na jednu bajku bi se nadovezivala druga, ne ubeđujući, ne savetujući, ne nudeći rešenje, već podsećajući da se najdublje raduju oni koji su dobrostivog srca, da je, ako ne sigurna, ono makar moguća pobeda pravičnosti nad nepravdom, nežnosti nad silom, spokoja nad sveopštom pretnjom.

Vodeći opčinjenog čitaoca iz podneblja u podneblje, s uverenjem da su duge snežne večeri istinsko doba za pripovedanje, jer samo umirujući ljudski glas može da nadjača oštar fijuk vetra, Don Kejsi je uspela i mene, odavno mučenu sumnjama i ophrvanu tugom, potpuno da očara i vrati mi onu veru koju je stvarnost odavno preplašila – da ipak ima onih koji nas neće izneveriti, jer su i junaci bajki tako nalik nama: na obrazima im se lede suze zbog uzaludnosti dugih putovanja, zbog straćenog vremena, zbog izgubljenog sna. Ali upravo takvima je, zbog svega preživljenog, dato da prepoznaju nežnost u medveđim očima, da ne previde buduću raskoš cveta na tanušnoj grančici i osete život ispod smeta. Ako je potrebno, i u prostoru i u samima sebi, oni se kreću pedalj po pedalj, darovani onim, kako je zapisala Grozdana Olujić, najvećim što se jednom živom stvoru može dati – poverenjem u samog sebe, zlatnim ključevima nade i porukom da ništa nije izgubljeno, niti izgubljeno za sva vremena… Zato su bajke, pa i ove zimske, koje možemo čitati u Laguninom izdanju zahvaljujući uspelom prevodu Dijane Radinović, za sva, ne samo godišnja nego i životna doba…

Sklapajući korice na kojima blistaju zvezde, u ovaj snežni dan krećem kao u istinsku bajku: bila jednom jedna devojčica i imala je 48 godina…

Autor: Olivera Nedeljković
Izvor: Delfi Kutak