Delfi Kutak je pročitao: „Zauvek tvoja“
Naslov romana i ružičaste korice ukazuju na to da je reč o nežnoj, srceparajućoj, romantičnoj ljubavnoj priči koja izaziva ono obećanje da će neko biti zauvek tvoj. Te reči stižu iz srca i čvrsto im se veruje. Ipak, nekada ih vetar odnese i od njih ostane samo trag da je nečega bilo, a nekada postojano vise u vazduhu i ni smrt ih ne može pogaziti. Ova priča nam kazuje da je reč o ovoj drugoj, večnoj ljubavi koju ništa ne može da ugasi. Takođe, ova priča je dokaz da nekada ne treba da verujemo samo prvom utisku, prvom pogledu i da uvek treba da zagrebemo površinu, jer ova priča jeste o ljubavi, ali je u pitanju ona najčvršća, najjača, često i bezuslovna. Majčina.
Naime, naša junakinja Džema je rodila bebu kada je bila tek šesnaestogodišnja devojčica. U tom trenutku, želeći joj život bolji nego onaj koji je sama imala, odlučuje da je da na usvajanje. Kao po nekom pravilu, ta činjenica sa sobom povlači i mnoge druge (tabu) teme, pa se, pored maloletničke trudnoće, suočavamo i sa mnogim drugim problemima društva – zanemarivanjem, zavisnošću, borbom sa mentalnim bolestima. Ali, takođe, srećemo i šansu za isceljenje i nadu. Dopada mi se što Džema nije dopustila da se uklopi u statistiku, te se izdigla iznad svoje situacije, radila na sebi, završila fakultet i trudila se da, uz sve tragove koje je život ostavio na njoj, živi normalnim životom, sa gardom i ogradom kojom je zatvorila svoj mali svet. Bar dok među svojim studentima ne počne da traži riđe uvojke koji su joj davno, na tren pripadali... ,,Nikad nećeš biti moja, ali ću ja ostati zauvek tvoja“, reči su koje odzvanjaju ovim romanom i povlače sa sobom tugu i gorčinu, teskobu, otvaraju ranu na srcu izazvanu gubitkom deteta i na bezbrižnu, slatku ambalažu bacaju senku.
Jasno je da nas naslov navodi na pogrešan trag; u pitanju je dosta ozbiljna priča, vrlo realna i moguća. Obojena je kajanjem i žalom, ali bez patetike koja može biti prisutna u ovakvim situacijama. Jer život i sam piše romane, a oni često nemaju srećan kraj... Ukoliko ste u potrazi za nečim osvežavajućim, zabavnim i poletnim, na ovo zaboravite. Ukoliko želite duboku emociju – samo napred. Dobićete to što tražite.
Autor: Nataša Bogdanović Manjenčić
Izvor: Delfi Kutak
Naime, naša junakinja Džema je rodila bebu kada je bila tek šesnaestogodišnja devojčica. U tom trenutku, želeći joj život bolji nego onaj koji je sama imala, odlučuje da je da na usvajanje. Kao po nekom pravilu, ta činjenica sa sobom povlači i mnoge druge (tabu) teme, pa se, pored maloletničke trudnoće, suočavamo i sa mnogim drugim problemima društva – zanemarivanjem, zavisnošću, borbom sa mentalnim bolestima. Ali, takođe, srećemo i šansu za isceljenje i nadu. Dopada mi se što Džema nije dopustila da se uklopi u statistiku, te se izdigla iznad svoje situacije, radila na sebi, završila fakultet i trudila se da, uz sve tragove koje je život ostavio na njoj, živi normalnim životom, sa gardom i ogradom kojom je zatvorila svoj mali svet. Bar dok među svojim studentima ne počne da traži riđe uvojke koji su joj davno, na tren pripadali... ,,Nikad nećeš biti moja, ali ću ja ostati zauvek tvoja“, reči su koje odzvanjaju ovim romanom i povlače sa sobom tugu i gorčinu, teskobu, otvaraju ranu na srcu izazvanu gubitkom deteta i na bezbrižnu, slatku ambalažu bacaju senku.
Jasno je da nas naslov navodi na pogrešan trag; u pitanju je dosta ozbiljna priča, vrlo realna i moguća. Obojena je kajanjem i žalom, ali bez patetike koja može biti prisutna u ovakvim situacijama. Jer život i sam piše romane, a oni često nemaju srećan kraj... Ukoliko ste u potrazi za nečim osvežavajućim, zabavnim i poletnim, na ovo zaboravite. Ukoliko želite duboku emociju – samo napred. Dobićete to što tražite.
Autor: Nataša Bogdanović Manjenčić
Izvor: Delfi Kutak
