Delfi Kutak je pročitao trilogiju „Deca vremena“ Adrijana Čajkovskog
Odakle početi posle čitanje ove svemirske epopeje od oko 1500 stranica, jer nije ovo samo mašta, tj. ako se malo bolje pronikne u pisanje majstora žanra naučne fantastike, lako se može uvideti da pisci u tom žanru pišu o mnogim temama i da u promišljanju ne zaostaju od pisaca koji su fokusirani na dramu. U ovo sam se mnogo puta uverio kod Klarka, Asimova, braće Strugacki, a sada i kod Adrijana Čajkovskog, koji je majstorski napisao trilogiju posvećenu dalekoj, dalekoj, pa još malo daljoj budućnosti.
„Deca vremena“ je roman u kojem nas autor prvo uvodi u priču kada je Zemlja kroz ko zna koliko vekova uspela da ovlada svemirom i pronalazi svetove van našeg Sunčevog sistema čije će planete teraformirati, tj. pripremiti ih za neko doseljavanje ljudi ako za tim bude bilo potrebe. No kako je ljudski rod sklon razmiricama, dolazi do sveopšteg kolapsa i naša planeta tone u mračno doba iz koga će se probuduti tek posle mnogo vekova. Potom će poslati takozvane arke, velike svemirske brodove u orbitu, da potraže moguće teraformirane svetove pošto na Zemlji život neće biti moguć. Svaki od ovih brodova u sebi će nositi na desetine hiljada ljudi u hibernaciji, zaleđenih u dubokom, skoro večnom zimskom snu.
Ostavimo sada malo Zemlju i vratimo se na prvu u potpunosti teraformiranu planetu zaslugom Avrane Kern, naučnice i doktorke odgovorne za ceo program, čiji će glas i kroz naredne vekove biti merodavan u svemu što će se dešavati. Pitate se kako je to moguće. Recimo da pojam vremena više nije naizgled statičan, već promenljiv u tolikoj meri da se gotovo može izbeći. Recimo da je misao toliko napredovala da je svest zadobila večnost na fascinantan način, da um u stvari nikada ne umire. No ostavimo i to za kasnije, jer toliko toga ima da se kaže o ovim romanima.
Sticajem nesrećnih okolnosti, doktorka Avrana Kern ostaje u orbiti planete koju je stvorila u satelitu koji nadzire projekat. Naime, ona je u stvorenu prirodu pustila genetski nanovirus i planirala takođe da spusti primate na planetu kako bi oni evoluirali i na kraju dostigli stadijum kada će moći da kontaktiraju nadzirući entitet. Primati nikada nisu stigli do planete, ali virus jeste i njega su prihvatili mravi i jedna vrsta paukova – Portida. Ovde počinje fascinantna istorija jedne nove vrste koja se proteže kroz vekove, a radnja romana se prepliće sa dolaskom arke Gilgameš koja donosi preživele ljude posle dve hiljade godina putovanja ledenim svemirom.
Pauci u sebi nose Poimanje, sećanje sačuvano u umovima određenih jedinki određenih kuća, sećanje predaka što im omogućava da se razvijaju. Njihovo društvo neodoljivo podseća na feudalni sistem, ali je Čajkovski izgradio jedan svet u kojem kroz vekove dolazi i do kulturnih, ekonomskih i naučnih revolucija. Poenta svega je da su oni na kraju vrsta koja je razumnija od ljudi i da ih prihvataju na jedan interesantan način. Ipak, ne bih da otkrivam mnogo, kao ni imena likova kojih je mnogo i koji su svaki na svoj način bitni za celokupnu sliku o ovom delu. Pauci se kroz milenijume identično zovu (Fabijan, Porša, Bjanka) i svi su oni na neki način slični prethodnicima. Svoju tehnologiju zasnovali su na bioinženjeringu i mravljim kolonijama, ali i na Avrani Kern, koja je sada glavna veštačka inteligencija planete.
Moram priznati da me je Čajkovski iznenadio jer sam očekivao velike svemirske bitke, inteligentne ratoborne vanzemaljske vrste, a u stvari je on sve vreme fokusiran na mir i sklad među svima u vasioni.
U „Deci propasti“, drugom romanu iz serijala, ima čarki, no više među vrstom koju je takođe stvorio jedan teraformer na jednom drugom svetu, vodenom Damasku. I ovde imamo preplitanje prošlosti i sadašnjosti, koje su, kakvog li paradoksa, za nas čitaoce budućnost. Prvi nezemaljski život je na drugoj planeti u istom sistemu, na Nodu, i taj život će posle mnogo peripetija biti priključen umovima ljudi, jer taj život nema stalno telo nego ga po potrebi menja. Ovde takođe imamo filozofski pristup i želju da se shvati nepoznato u meri u kojoj će žrtve biti minimalne. Vrsta koja živi u vodi, i čiji su svemirski brodovi ispunjeni vodom, neće biti otkrivena u ovom prikazu jer, kako sam već rekao, ne želim previše da otkrivam. U ovom delu mi je možda bilo zamorno previše tehničkih detalja, ali razumem potrebu da se opiše sofisticiranost inženjeringa stanovnika planete Damask i njegove orbite.
Da ne bih odužio sa ovim osvrtom na sva tri dela, prebacujem se na „Decu sećanja“, završni deo trilogije u kojem sada već udružene vrste osvajaju prostranstva i na osnovu starih zvezdanih mapa otkrivaju još dva sveta Drevnih, tj. teraformera, Rork i Imir. Na oba će naći život. Da li će? Čajkovski nam vešto uvodi u priču još jednu životinjsku vrstu koja je evoluirala i, napokon, ljude, koji su stigli na Imir na jednoj drugoj arci, Enkiduu, samo što nešto nije u redu zbog signala koji ne pripada nijednoj postojećoj vrsti u svemiru. Nešto drevno ukopano je duboko u slojevima Imira, no ne mora nužno biti zlo. Uostalom, poput Klarka, ovaj pisac donosi razum na višem nivou, onom na kome su ljudi i ostala inteligentna bića napokon pobedili razmirice i gordost i sada zajedno otkrivaju beskrajni kosmos. Čitaocu je sve prosto i lepo rečeno, dok shvata da se može i tako živeti, za neki viši smisao, za neko novo otkriće i saznanje. Preporučujem vam ove romane, iznenadiće vas!
Autor: Radoslav Mandić
Izvor: Delfi Kutak
Ostavimo sada malo Zemlju i vratimo se na prvu u potpunosti teraformiranu planetu zaslugom Avrane Kern, naučnice i doktorke odgovorne za ceo program, čiji će glas i kroz naredne vekove biti merodavan u svemu što će se dešavati. Pitate se kako je to moguće. Recimo da pojam vremena više nije naizgled statičan, već promenljiv u tolikoj meri da se gotovo može izbeći. Recimo da je misao toliko napredovala da je svest zadobila večnost na fascinantan način, da um u stvari nikada ne umire. No ostavimo i to za kasnije, jer toliko toga ima da se kaže o ovim romanima.
Sticajem nesrećnih okolnosti, doktorka Avrana Kern ostaje u orbiti planete koju je stvorila u satelitu koji nadzire projekat. Naime, ona je u stvorenu prirodu pustila genetski nanovirus i planirala takođe da spusti primate na planetu kako bi oni evoluirali i na kraju dostigli stadijum kada će moći da kontaktiraju nadzirući entitet. Primati nikada nisu stigli do planete, ali virus jeste i njega su prihvatili mravi i jedna vrsta paukova – Portida. Ovde počinje fascinantna istorija jedne nove vrste koja se proteže kroz vekove, a radnja romana se prepliće sa dolaskom arke Gilgameš koja donosi preživele ljude posle dve hiljade godina putovanja ledenim svemirom.
Pauci u sebi nose Poimanje, sećanje sačuvano u umovima određenih jedinki određenih kuća, sećanje predaka što im omogućava da se razvijaju. Njihovo društvo neodoljivo podseća na feudalni sistem, ali je Čajkovski izgradio jedan svet u kojem kroz vekove dolazi i do kulturnih, ekonomskih i naučnih revolucija. Poenta svega je da su oni na kraju vrsta koja je razumnija od ljudi i da ih prihvataju na jedan interesantan način. Ipak, ne bih da otkrivam mnogo, kao ni imena likova kojih je mnogo i koji su svaki na svoj način bitni za celokupnu sliku o ovom delu. Pauci se kroz milenijume identično zovu (Fabijan, Porša, Bjanka) i svi su oni na neki način slični prethodnicima. Svoju tehnologiju zasnovali su na bioinženjeringu i mravljim kolonijama, ali i na Avrani Kern, koja je sada glavna veštačka inteligencija planete.
Moram priznati da me je Čajkovski iznenadio jer sam očekivao velike svemirske bitke, inteligentne ratoborne vanzemaljske vrste, a u stvari je on sve vreme fokusiran na mir i sklad među svima u vasioni.
U „Deci propasti“, drugom romanu iz serijala, ima čarki, no više među vrstom koju je takođe stvorio jedan teraformer na jednom drugom svetu, vodenom Damasku. I ovde imamo preplitanje prošlosti i sadašnjosti, koje su, kakvog li paradoksa, za nas čitaoce budućnost. Prvi nezemaljski život je na drugoj planeti u istom sistemu, na Nodu, i taj život će posle mnogo peripetija biti priključen umovima ljudi, jer taj život nema stalno telo nego ga po potrebi menja. Ovde takođe imamo filozofski pristup i želju da se shvati nepoznato u meri u kojoj će žrtve biti minimalne. Vrsta koja živi u vodi, i čiji su svemirski brodovi ispunjeni vodom, neće biti otkrivena u ovom prikazu jer, kako sam već rekao, ne želim previše da otkrivam. U ovom delu mi je možda bilo zamorno previše tehničkih detalja, ali razumem potrebu da se opiše sofisticiranost inženjeringa stanovnika planete Damask i njegove orbite.
Da ne bih odužio sa ovim osvrtom na sva tri dela, prebacujem se na „Decu sećanja“, završni deo trilogije u kojem sada već udružene vrste osvajaju prostranstva i na osnovu starih zvezdanih mapa otkrivaju još dva sveta Drevnih, tj. teraformera, Rork i Imir. Na oba će naći život. Da li će? Čajkovski nam vešto uvodi u priču još jednu životinjsku vrstu koja je evoluirala i, napokon, ljude, koji su stigli na Imir na jednoj drugoj arci, Enkiduu, samo što nešto nije u redu zbog signala koji ne pripada nijednoj postojećoj vrsti u svemiru. Nešto drevno ukopano je duboko u slojevima Imira, no ne mora nužno biti zlo. Uostalom, poput Klarka, ovaj pisac donosi razum na višem nivou, onom na kome su ljudi i ostala inteligentna bića napokon pobedili razmirice i gordost i sada zajedno otkrivaju beskrajni kosmos. Čitaocu je sve prosto i lepo rečeno, dok shvata da se može i tako živeti, za neki viši smisao, za neko novo otkriće i saznanje. Preporučujem vam ove romane, iznenadiće vas!
Autor: Radoslav Mandić
Izvor: Delfi Kutak
