Delfi Kutak je pročitao: „Tihi ljudi“ autorke Suzan Kejn
Knjiga „Tihi ljudi“ autorke Suzan Kejn bila je dugogodišnji bestseler na listama časopisa kao što su New York Times, Washington Post i Publishers Weekly. Pun naslov ove knjige jeste „Tihi ljudi: Moć introvertnih u svetu koji ne prestaje da priča“ i da bi je napisala, autorka je razgovarala sa mnogim naučnicima i poslovnim ljudima, ali i pohađala radionice i seminare – dakle pisanju je prethodilo jedno veoma ozbiljno istraživanje.
Zbog čega je autorka odlučila da piše o introvertnim, „tihim“ ljudima?
Prvenstveno, verovatno zato što je i sama introvertna osoba, pa na svojoj koži može da oseti koliko su u savremenom svetu introvertni ljudi često potcenjeni i kako postoje brojne predrasude o njima. Premda većina ljudi zna šta znači biti ekstrovertan i biti introvertan, nije na odmet pomenuti da su, prema gruboj definiciji, ekstrovertni ljudi oni koji su više okrenuti spoljašnjem svetu i otvoreni u odnosu sa ljudima, dok su introvertni više okupirani vlastitim, subjektivnim svetom i uzdržani i zatvoreni u odnosu sa ljudima.
Činjenica je da danas postoji takozvani „ekstrovertni ideal“, da se osobine koje imaju ekstrovertni ljudi smatraju za poželjnije, da se one ističu kao nekakva prednost pri recimo zapošljavanju, ali i da se generalno ekstrovertne osobe smatraju za zanimljivije i društvenije, dok introvertne često opisujemo kao smotane, povučene, nedruštvene, pa čak i dosadne.
Zanimljivo je da smo, iako (uglavnom) živimo u manje-više demoktratskim društvima, skloni da svakoga ko makar malo „štrči“ od nečega što je očekivano i opšteprihvaćeno, okarakterišemo kao „čudaka“, da ga potcenimo ili „otpišemo“ kao nekoga ko je dosadan i nezanimljiv. Introvertne osobe su često svesne da je poželjno biti društven, komunikativan, imati što više prijatelja, što više izlaziti, ali i biti nametljiv ponekad, te često glume ekstrovertnost i pretvaraju se da su nešto što nisu – što može da ih odvede u dublje probleme.
Pored toga što je imala priliku da konsultuje dosta naučnika koji se bave problemom introvertnih i ekstrovertnih ljudi, autorka je razgovarala i sa ljudima koji zbog svog temperamenta neretko imaju probleme. Na primer, u mnogim školama i na mnogim radnim mestima glorifikuje se timski rad, koji je u suštini dobra stvar i sastavni je deo današnje poslovne kulture – ali se gubi iz vida da neki ljudi svoj puni potencijal mogu da iskažu tek kada rade sami.
Takođe, mnogi roditelji su se plašili što se njihova deca radije igraju sama, pa ih čak i odvraćali od veoma ozbiljnih hobija kao što su muzika ili pojedini sportovi, jer su previše vremena provodili vežbajući, a manje družeći se. Mnogi nastavnici introvertne učenike vide kao decu koja su na neki način problematična, iako se prema mnogim istraživanjima introvertna deca bolje snalaze kada je učenje u pitanju. Ipak, dešavalo se i da introvertni roditelji budu toliko oduševljeni društvenim veštinama svoje ekstrovertne dece, da ih uopšte ne upućuju na neke druge aktivnosti osim druženja i izlazaka – što takođe može da predstavlja problem kasnije u životu.
Jedno veoma zanimljivo Kejganovo istraživanje o kome autorka govori u knjizi potvrdilo je stav koji je delovao vrlo radikalno, a to je da kod sasvim male dece, pa i kod beba, već možemo videti „naznake“ introvertnosti, odnosno ekstrovertnosti.
Iako na temperament u manjoj meri može da se utiče – introvertno dete može da bude slobodnije i otvorenije ukoliko se više i češće igra sa drugom decom, na primer – on se ne može (i ne treba) promeniti. Autorka navodi razne primere kako mnoge institucije i organizacije, poput na primer Harvardske škole biznisa, pokušavaju da introvertne preoblikuju u ekstrovertne – što često nema potpuno željeni efekat.
Interesantno je da se i introvertni i ekstrovertni ideal često predstavljaju kao suprotstavljeni jedan drugom. Ipak, u ovoj knjizi vidimo da je idealno kada ovi ljudi zapravo sarađuju na neki način, baš zato što su toliko različiti, nego kada podležu stereotipima i međusobno se izbegaaju. Suzan Kejn o tome kaže:
„Mislim da ekstrovertne osobe vide introvertne osobe kao stidljive, što oni nisu uvek. Osoba koja ćuti na sastanku možda je tiha zato što je stidljiva i boji se toga šta će drugi ljudi misliti o njoj. Ali možda su i tihi prosto zato što se ne snalaze najbolje u takvoj situaciji gde se brzo razmišlja i razgovor brzo teče. Možda im je prosto bolje kada se sve odvija sporije i planirano.
Mislim da introvertne osobe ponekad vide ekstrovertne osobe kao površne i to je veoma nepravedno viđenje. Ekstrovertne osobe su, skoro po definiciji, sklone hitrom razmišljanju i kada tako razmišljate, ponekad kažete gomilu stvari koje niste dobro promislili. Ali to ne znači da su te misli takve zbog površnosti, to samo znači da vokalizujete svoj proces razmišljanja. Isto ono što introvertni ljudi misle u sebi i ono što niko ne čuje, ekstrovertni ljudi govore naglas. To znači da predstavljate sasvim drugačije stvari ljudima koji vas slušaju. Ali na kraju, rezultat razmišljanja može biti podjednako dubok i inteligentan.“
Zanimljivo je da se autorka bavila i pitanjem da li sve kulture imaju ekstrovertni ideal. U jednom intervjuu je rekla:
„U svojoj knjizi sam posvetila celo poglavlje poredeći dalekoistočne stilove interakcije i vrste ličnosti sa Zapadom. Velike su razlike između Zapada i tradicionalnih dalekoistočnih kultura, pogotovo Konfučijanskog pojasa, Kine i Japana i tako dalje, jer je u ovim kulturama grupna dinamika potpuno drugačije organizovana. Grupa je mnogo važnija nego pojedinac. Mada to zvuči kao da time stavlja akcenat na socijalnom zbližavanju, zapravo je na neki način suprotno jer ako brinete o harmoniji unutar svoje grupe, onda ne samo da je manje važno ono o čemu svaki pojedinac priča i time privlači pažnju na sebe, već i ugrožava grupu. U ovim kulturama postoji drevna tradicija viđenja reči kao potencijalno opasnog oružja jer reči mogu da dovedu govornika u nevolju i da povrede osećanja drugih ljudi. Ljudi koji su skloni ćutanju se često vide kao veoma mudri i razumni i rezervisani. Ovo se prenosi na različite aspekte interakcije.“
Iako je neko opšte mišljenje da biti uspešan znači biti smeo i kako biti srećan znači biti društven, iako je sveprisutno verovanje da je idealna osoba društveno biće koje se prijatno oseća kad je u centru pažnje, često se gubi iz vida da su mnogi veliki ljudi, kojima se divimo – zapravo introvertne ličnosti: Nikola Tesla, Albert Ajnštajn, Čarls Darvin, Mahatma Gandi, Roza Parks, Džoan K. Rouling, Stiv Voznijak, Elenor Ruzvelt… oni su postigli velike stvari u životu baš zahvaljujući tome što su introvertni.
Ova knjige razbija stereotipe o tome kako su introvertni ljudi inferiorni i nedruštveni, ali i o tome kako su ekstrovertni ljudi bučni i napadni. Ona može biti veoma korisna, kako introvertnim osobama, koje će ohrabriti, tako i ekstrovertnim osobama – koje sa njima rade, druže se ili žive.
Autor: Bojana Komarica
Izvor: Delfi Kutak
Zbog čega je autorka odlučila da piše o introvertnim, „tihim“ ljudima?
Prvenstveno, verovatno zato što je i sama introvertna osoba, pa na svojoj koži može da oseti koliko su u savremenom svetu introvertni ljudi često potcenjeni i kako postoje brojne predrasude o njima. Premda većina ljudi zna šta znači biti ekstrovertan i biti introvertan, nije na odmet pomenuti da su, prema gruboj definiciji, ekstrovertni ljudi oni koji su više okrenuti spoljašnjem svetu i otvoreni u odnosu sa ljudima, dok su introvertni više okupirani vlastitim, subjektivnim svetom i uzdržani i zatvoreni u odnosu sa ljudima.
Činjenica je da danas postoji takozvani „ekstrovertni ideal“, da se osobine koje imaju ekstrovertni ljudi smatraju za poželjnije, da se one ističu kao nekakva prednost pri recimo zapošljavanju, ali i da se generalno ekstrovertne osobe smatraju za zanimljivije i društvenije, dok introvertne često opisujemo kao smotane, povučene, nedruštvene, pa čak i dosadne.
Zanimljivo je da smo, iako (uglavnom) živimo u manje-više demoktratskim društvima, skloni da svakoga ko makar malo „štrči“ od nečega što je očekivano i opšteprihvaćeno, okarakterišemo kao „čudaka“, da ga potcenimo ili „otpišemo“ kao nekoga ko je dosadan i nezanimljiv. Introvertne osobe su često svesne da je poželjno biti društven, komunikativan, imati što više prijatelja, što više izlaziti, ali i biti nametljiv ponekad, te često glume ekstrovertnost i pretvaraju se da su nešto što nisu – što može da ih odvede u dublje probleme.
Pored toga što je imala priliku da konsultuje dosta naučnika koji se bave problemom introvertnih i ekstrovertnih ljudi, autorka je razgovarala i sa ljudima koji zbog svog temperamenta neretko imaju probleme. Na primer, u mnogim školama i na mnogim radnim mestima glorifikuje se timski rad, koji je u suštini dobra stvar i sastavni je deo današnje poslovne kulture – ali se gubi iz vida da neki ljudi svoj puni potencijal mogu da iskažu tek kada rade sami.
Takođe, mnogi roditelji su se plašili što se njihova deca radije igraju sama, pa ih čak i odvraćali od veoma ozbiljnih hobija kao što su muzika ili pojedini sportovi, jer su previše vremena provodili vežbajući, a manje družeći se. Mnogi nastavnici introvertne učenike vide kao decu koja su na neki način problematična, iako se prema mnogim istraživanjima introvertna deca bolje snalaze kada je učenje u pitanju. Ipak, dešavalo se i da introvertni roditelji budu toliko oduševljeni društvenim veštinama svoje ekstrovertne dece, da ih uopšte ne upućuju na neke druge aktivnosti osim druženja i izlazaka – što takođe može da predstavlja problem kasnije u životu.
Jedno veoma zanimljivo Kejganovo istraživanje o kome autorka govori u knjizi potvrdilo je stav koji je delovao vrlo radikalno, a to je da kod sasvim male dece, pa i kod beba, već možemo videti „naznake“ introvertnosti, odnosno ekstrovertnosti.
Iako na temperament u manjoj meri može da se utiče – introvertno dete može da bude slobodnije i otvorenije ukoliko se više i češće igra sa drugom decom, na primer – on se ne može (i ne treba) promeniti. Autorka navodi razne primere kako mnoge institucije i organizacije, poput na primer Harvardske škole biznisa, pokušavaju da introvertne preoblikuju u ekstrovertne – što često nema potpuno željeni efekat.
Interesantno je da se i introvertni i ekstrovertni ideal često predstavljaju kao suprotstavljeni jedan drugom. Ipak, u ovoj knjizi vidimo da je idealno kada ovi ljudi zapravo sarađuju na neki način, baš zato što su toliko različiti, nego kada podležu stereotipima i međusobno se izbegaaju. Suzan Kejn o tome kaže:
„Mislim da ekstrovertne osobe vide introvertne osobe kao stidljive, što oni nisu uvek. Osoba koja ćuti na sastanku možda je tiha zato što je stidljiva i boji se toga šta će drugi ljudi misliti o njoj. Ali možda su i tihi prosto zato što se ne snalaze najbolje u takvoj situaciji gde se brzo razmišlja i razgovor brzo teče. Možda im je prosto bolje kada se sve odvija sporije i planirano.
Mislim da introvertne osobe ponekad vide ekstrovertne osobe kao površne i to je veoma nepravedno viđenje. Ekstrovertne osobe su, skoro po definiciji, sklone hitrom razmišljanju i kada tako razmišljate, ponekad kažete gomilu stvari koje niste dobro promislili. Ali to ne znači da su te misli takve zbog površnosti, to samo znači da vokalizujete svoj proces razmišljanja. Isto ono što introvertni ljudi misle u sebi i ono što niko ne čuje, ekstrovertni ljudi govore naglas. To znači da predstavljate sasvim drugačije stvari ljudima koji vas slušaju. Ali na kraju, rezultat razmišljanja može biti podjednako dubok i inteligentan.“
Zanimljivo je da se autorka bavila i pitanjem da li sve kulture imaju ekstrovertni ideal. U jednom intervjuu je rekla:
„U svojoj knjizi sam posvetila celo poglavlje poredeći dalekoistočne stilove interakcije i vrste ličnosti sa Zapadom. Velike su razlike između Zapada i tradicionalnih dalekoistočnih kultura, pogotovo Konfučijanskog pojasa, Kine i Japana i tako dalje, jer je u ovim kulturama grupna dinamika potpuno drugačije organizovana. Grupa je mnogo važnija nego pojedinac. Mada to zvuči kao da time stavlja akcenat na socijalnom zbližavanju, zapravo je na neki način suprotno jer ako brinete o harmoniji unutar svoje grupe, onda ne samo da je manje važno ono o čemu svaki pojedinac priča i time privlači pažnju na sebe, već i ugrožava grupu. U ovim kulturama postoji drevna tradicija viđenja reči kao potencijalno opasnog oružja jer reči mogu da dovedu govornika u nevolju i da povrede osećanja drugih ljudi. Ljudi koji su skloni ćutanju se često vide kao veoma mudri i razumni i rezervisani. Ovo se prenosi na različite aspekte interakcije.“
Iako je neko opšte mišljenje da biti uspešan znači biti smeo i kako biti srećan znači biti društven, iako je sveprisutno verovanje da je idealna osoba društveno biće koje se prijatno oseća kad je u centru pažnje, često se gubi iz vida da su mnogi veliki ljudi, kojima se divimo – zapravo introvertne ličnosti: Nikola Tesla, Albert Ajnštajn, Čarls Darvin, Mahatma Gandi, Roza Parks, Džoan K. Rouling, Stiv Voznijak, Elenor Ruzvelt… oni su postigli velike stvari u životu baš zahvaljujući tome što su introvertni.
Ova knjige razbija stereotipe o tome kako su introvertni ljudi inferiorni i nedruštveni, ali i o tome kako su ekstrovertni ljudi bučni i napadni. Ona može biti veoma korisna, kako introvertnim osobama, koje će ohrabriti, tako i ekstrovertnim osobama – koje sa njima rade, druže se ili žive.
Autor: Bojana Komarica
Izvor: Delfi Kutak
