U poslednje vreme pronalaze me knjige koje dolaze tiho, ali ostaju duboko. „Tajna začina“ još jedna je od njih. Ona nije brza. Nije laka. Ali je jedna od onih koje ne želiš da ispustiš iz ruku zato što želiš da ostaneš sa njom još malo. Da čuješ još jednu misao. Još jedan šapat. Još jedan trag koji je neko ostavio iz ljubavi. Tiha... dirljiva... hrabra... I, da... nezaboravna...

Binduin je otac poginuo od udara groma, a majka na porođaju. Odgajila ju je njena baka Ađi. Govorila je da je ona njena srećna devojčica sa dva razdeljka. Baka Ađi spremala je jela za ljude u selu i zauzvrat dobijala od njih ono što im je potrebno, a što oni imaju da daju. Jela je poručivao i veleposednik za svoja okupljanja i onda je dobijala i nešto novca. Bindu je pored nje rano naučila kulinarske tajne i rado pomagala oko pripreme jela. Prkosna, hrabra, nežna ali snažna, pametna, želela je da ostvari nešto više, da stvori bolji život za sebe i svoju baku. Nemoćna da promeni okolnosti, ona ipak nikad ne odustaje od svoje unutrašnje slobode.

Još jedna žena, na drugom kraju planete, u Londonu, bori se sa gubitkom svoje porodice, voljenog muža i voljene ćerke. Jednog dana pošli su do prodavnice i pijani vozač pokosio ih je na ulici. Ivin život je u samo jednom momentu izgubio svrhu. Nema više volje ni da kuva jela po receptima svoje nani, ona ista koja je rado pripremala sa svojom ćerkicom Izi.

Čitajući knjigu, osetila sam da sam deo neke porodične istorije koja nije moja, ali je mogla biti. Nikada nisam bila u Indiji, pa ipak roman mi je pod kožu uvukao osećaj nečeg poznatog. Kao da na ustima osećam sočni mango ili zlatni prah kurkume na prstima. Život je ovde sirov, topao, gorak i sladak u isto vreme.

Začini nisu samo deo kuhinje, već metafora za život. Gorki kao bolne uspomene, ljuti kao strahovi, slatki kao trenuci sreće. Tu je šafran za uspomene, kardamom za nežnost, cimet za izgubljenu toplinu. Ovo nije kulinarski roman. Ovo je roman o ukusima koji pamte ono što mi pokušavamo da zaboravimo. Delovalo je kao da ne čitam roman nego mirišem nešto iz detinjstva. Nejasno, ali poznato. Kao kuhinja moje bake... jednostavna, a sveta.

Renita D’Silva piše kao neko ko zaista oseća. Njena rečenica je puna ukusa, mirisa, sećanja. Njena proza je meka, ali snažna. Čitaš i nehotice usporiš. Počneš da razmišljaš o vlastitim korenima. O onome što tvoja baka nikada nije ispričala. O tome zašto miris pirinča u mleku izazove suze, iako ne znaš zašto.

„Tajna začina“ je roman koji nežno, ali moćno prodire u ono što čuvamo najdublje u sebi – nasleđe, žene koje su nas oblikovale i sećanja koja mirišu. Nije za one koji traže šok, zaplet, dramu. Ovo je knjiga za dušu. Za one trenutke kada ti je potrebno nešto što ne znaš da ti nedostaje, ali kad ga nađeš, osetiš se celovito.

Roman prepliće prošlost i sadašnjost, ali to čini tako prirodno, kao tok misli. Kao kada u kuhinji, dok se pirinač krčka, misli odlutaju do davne zime, do bakinog glasa, do nečega što je odavno nestalo, ali i dalje miriše.

Ovo nije knjiga koju zatvoriš i nastaviš dalje. Ovo je knjiga koja te zadrži. Natera da zagrliš majku. Da pitaš baku nešto što nikad nisi. Da stisneš ćerku uza sebe. Da pogledaš rukopis na starim papirićima i zapitaš se kakvu je priču ta žena želela da mi ostavi.

Neću ovu knjigu pamtiti po zapletu. Pamtiću je po uzdahu između dve stranice. Po mirisu cimeta koji mi se učinio poznatim. Po osećaju da sam pročitala nečiju tuđu priču, ali da je ona i moja. Po želji da zapišem svoj prvi recept. Ogromna preporuka za sve one koji vole romane koji ne traže njihovu pažnju, već srce.

Autor: Anita Savić
Izvor: Delfi Kutak