Prva i jedina pogrešna stvar u vezi ove knjige jeste preporuka Selest Ing s korica koja kaže „nežna i potresna slika nepokolebljive sestrinske ljubavi“. Više puta sam, čitajući knjigu, pomislila šta joj bi da napiše tako nešto. Tom rečenicom navodi čitaoca na očekivanje emotivne i sladunjave priče o dve sestre i njihovom požrtvovanom odnosu. Totalno pogrešno. Knjiga niti je sladunjava, niti lagana, niti puca od sestrinskih emocija. Ovo je ozbiljna drama, ozbiljnog pisca, sa teškom i nekome možda odbojnom tematikom.

Da, tu su dve sestre, Amerikanke kineskog porekla. Miranda je starija, ozbiljna, stekla sam utisak pomalo hladna, uštogljena i racionalna. A ovo je knjiga o Lusiji. Koja je nasmejana, puna života, ludih ideja i snova. Gde god se pojavi stvara prijateljstva. Retko se žali, još ređe svađa. Sve je ovde divno je rečenica kojom bi odgovorila svakome. Šta proizilazi iz večitog potiskivanja nezadovoljstva, nerešenih razmirica, ćutanja i povlađivanja? Iz potisnutih afekata i ugašenih snova? A dopunjeno sa malo genetike. Šizofrenija. Bipolarni poremećaj. Psihoze. Prvi put počinje oko njene skoro tridesete godine. Niko nije sasvim jasno definisao Lusijinu dijagnozu, ali okolina je lupila etiketu. Luda. Loco. Crazy. Etiketa je ista, samo jezički varira u odnosu na podneblje u kom Lusi živi. Bele pilule. Roze pulule. Neželjena dejstva. I tako jedna divna, talentovana, inteligentna i obrazovana žena gura kroz život sa etiketom koja nadvlađuje sve njene kvalitete. Šta je to što mi se kod ove knjige posebno dopalo?

Najpre pouka. Ne gurajte sve pod tepih. Nikada i nikome ne može biti konstantno sve divno.

Zatim činjenica da je spisateljica savršeno opisala svet iz vizure osobe sa istorijatom psihičke bolesti. Kao lekar, zaljubljenik u psihijatriju, skidam kapu za zadatak koji je obavila.

Ova knjiga je napisana iz više lica, što je stil koji meni ili baš legne ili mi se nikako ne dopadne. Ili ili. Iz prostog razloga što, kad se neko reši da tako piše, često upada u zamku gde priča iz svih lica zvuči slično. Kod Mire T. Li toga nema. Dakle ako poglavlje ide iz lica intelektualca, zvučaće intekektualno. Ako pak ide iz ugla polupismenog doseljenika, doslovno ga zamišljate pred sobom, onako oznojenog i sirovog, kako vam pripoveda oštrim naglaskom uz psovke i prostodušnu logiku.

I poslednje bih objasnila ovako. Ima knjiga čija radnja vas strašno vuče na čitanje. Tu se obično podvuče onaj kliše od kog se ja naježim a glasi „knjiga koja se čita u jednom dahu“. I obično brzinom daha i zaboravi. Zabavili ste se sjajno i instant, ali ništa vas tu posebno nije dotaklo. Ja sam „Sve je ovde divno“ pročitala za 3 dana. Ali ono što je jako bitno, to je da me je prilično emotivno dotakla. Ako je ocenjujem, dala bih joj četvorku. Sasvim prosečnu četvorku, jer ako su petice Markes, Bulgakov, Dostojevski, ne može ovo nikako u isti koš. Ali za sentiment izazvan kod mene dobila je čistu peticu.

Podseća na „Bibliju otrovne masline“. Podseca i na „Mati Pirinča“ pomalo. U nekoj ravni bi čak mogla da podseća na Čimamandinu „Amerikanu“, s tim što je Čimamanda klasa. Kome su se ove knjige dopale, trebalo bi i sa ovom da se okuša. Nije savršena, nije za ogromno oduševljenje, ali od Lagununih zadnjih izdanja zaista jedna od boljih, a čini mi se slabo zapaženih.

Autor: Ana Lazarević
Izvor: Delfi Kutak