Kada bismo prošetali kroz prošlost pod ruku sa Srpskom pravoslavnom crkvom, shvatili bismo da za ruku ne držimo neko drugo biće, pa čak ni nekog vrlo bliskog nama. Pod ruku držimo sami sebe.

Tako isto ne mogu da razdvojim priče o janjičarima, stradanju u Dalmaciji, ustanku Srba pod Marijom Terezijom, Dušana Silnog, Despota Stefana... od Srpske pravoslavne crkve.

I zar je moguće da za nešto za šta smo se borili vekovima i ne hajemo danas puno.

Zar borba paroha Simeona Končarevića iz Benkovca koji je odbio svaku vezu sa Rimokatoličkom crkvom nije isto što i borba seljana iz pripovedaka Sime Matavulja ili meštana koji su Pod sjenkom bukove šume izrasli u velike ljude?

I da li je sprega Vojvodine i Dalmacije samo u doseljavanju Srba posle Drugog svetskog rata ili i u zalaganju mitropolita Stefana Stratimirovića da pripoji dalmatinsku eparhiju Karlovačkoj mitropoliji?

Vodi nas ova knjiga i do Bokokotorski-dubrovačke eparhije i Crkve Sv. Nikole u Kotoru, do manastira Krke i prve bogoslovije...

A i nadoknadimo sve one časove veronauke koji su bili nekome uskraćeni. Naučimo šta je Krsni znak, da li se u crkvi stoji ili se i kleči, zašto imamo ikone... otkrijemo redosled i značaj liturgije, saznamo nešto o velikim praznicima, svecima... Putujemo sa Rastkom na Svetu Goru i vraćamo se u Srbiju sa Savom.

Sve ovo i još mnogo toga možemo saznati iz ove knjige, a na tako jednostavan način.

Meni je možda falilo još, ali to ne mogu da zamerim, jer da je bilo opširnije onda bi pisanje moralo biti po delovima i tako podeljeno u više knjiga. Ovako je pravoslavna vera u Srba prikazana taman koliko je potrebno za neko fino znanje.

Meni se knjiga dopala i od mene preporuka.

Autor: Jelena Pavić
Izvor: Delfi Kutak