„Sitničarnica ‘Kod srećne ruke’“ je jedinstvena knjiga u svom kazivanju. Mešavina različitih stilova, koji se otimaju svakom žanru, kombinacija imaginacije i veštog pripovedanja. Knjiga detalja, oblika i mirisa za sve one koji čitanje doživljavaju drugačije, kao stvarnost koja se dešava paralelno sa realnošću. Prava knjiga za sve knjiške moljce koji se osećaju kao da se u knjigu može uploviti, za one koji čitaju između redova i uživaju u svetu knjige, u potpunosti mu se predajući.

Sam početak romana upoznaje nas s Adamom Lozanićem, skromnim studentom književnosti, nastanjenom u Beogradu. Lozanić se izdržava lekturom u časopisu Naše lepote. Sve je u njegovom životu poprilično jednolično i monotono sve dok ne dobije jednu u najmanju ruku čudnu poslovnu ponudu, lekturu romana „Moja zadužbina“ Anastasa S. Branice, štampanog davne 1936. godine. Kada se na sve to doda i neočekivano izdašna suma obećana za preciznu lekturu romana, dobija se vrlo vešto ispleten zaplet. Ovaj u najmanju ruku intrigantan zadatak odvešće Lozanića u središte priče o Anastasu S. Branici, u čijem životu se uporedo sa istorijskim dešavanjima u tadašnjoj Jugoslaviji zbivaju porodične tragedije i jedna posebna ljubavna priča. Upravo ta ljubavna priča, koja se odvija zahvaljujući potpunom čitanju, potpuno i platonski, biće povod za stvaranje dela „Moja zadužbina“, koji je centralna pozornica romana „Sitničarnica ‘Kod srećne ruke’“.

Na prvi pogled nije sasvim jasno iz čije perspektive se pripoveda. Prstenasta struktura ovog dela vodi čitaoca kroz Beograd dvadesetog veka. Adam nam na samom početku romana kazuje svoju tajnu: čini mu se da za vreme čitanja susreće druge čitaoce koji čitaju istu knjigu. Tamo gde vreme uzima stvar u svoje ruke i počinje da teče onom brzinom kojom onaj koji čita to odredi i tamo gde se lepota prostora stvara rečima, čitalac uspeva da pronađe nešto što ga spaja sa drugima sličnim sebi. Tako da nije nimalo iznenađujuće da tokom ove lekture on upoznaje čitaoce ovog malotiražnog romana bez radnje, prepunog opisa, koji bez samog čitaoca ne bi imao svrhu. Pored Lozanića, u „Mojoj zadužbini“ povremeno obitava starica Natalija Dimitrijević koja je u mladosti bila zaljubljena u Anastasa, njena družbenica Jelena koja uči engleski jezik ne bi li se otisnula u bolji život, Pokimica, bivši operativac Državne bezbednosti, vremešni profesor Teofilović, nagluva domaćica Zlatana, kao i neprimetna porodica Lelek. Svi oni bivaju sve više uvučeni u raskošni svet romana „Moja zadužbina“ i svoj život nesvesno zamenjuju stvarnošću ovog literarnog dela. Njihove ruke nebrojeno puta glade njegove korice. Lektura „Moje zadužbine“ je posebno interesantna jer kada Lozanić dodaje interpunkciju ili ispravlja i briše reči u stvarnosti, on u tekstu radi konkretan posao: čupa biljke, briše prašinu ili kleše statue. Čitav roman lebdi između realnosti i fikcije, dok se u određenim momentima san i java ne izmešaju. Nove generacije unose izmene u „Moju zadužbinu“, koja predstavlja sastajalište različitih, istovetnih ili drugačijih ljudi, prilagođavaju sopstvenim potrebama tu raskošnu pozornicu, taj fiktivni svet, sve dok ne ponestane reči.

Čitajući „Sitničarnicu ’Kod srećne ruke’“, ne možete a da se ne zapitate da li književnost može da izmeni stvarnost i zameni je za drugačiju, kvalitetniju. Nedugo pošto je objavljena, „Sitničarnica ‘Kod srećne ruke’“ dobila je sve najznačajnije književne nagrade i potvrdila da je savremena književnost u Goranu Petroviću zadobila novog klasika. Oblikujući svet idealnih čitalaca, Goran Petrović je napisao roman za svaku bolju, natprosečno senzibilnu ljudsku dušu. Svi koji čitaju žive u boljem i lepšem svetu. U njemu se sigurno mogu sresti i neka savršena, vanvremenska bića.

Autor: Jelena Ćirić
Izvor: Delfi Kutak