Obasjana mesečinom, pred nama se najednom ukazala kuća. Đavolji rogovi na krovu, hrast koji izbija iz krova, mesečev odraz na slepim, crnim prozorima. Kuća noći. Prišao sam kapiji sa inicijalima B. A. Kao i prošlog puta, otvorila se uz škripu.

Hmmm, da vidimo šta to imamo ovde:
– telefonsku govornicu i slušalicu koja je doslovno proždrala jednog dečaka;
– drugog dečaka koji se pretvorio u bubu;
– jednu napuštenu kuću na kraju Šumskog puta;
– jedno zastrašujuće lice na prozoru;
– korenje koje nekontrolisano buja probijajući se kroz zemlju;
– lokalnu legendu o negativcu po imenu Imu Džonason koga su mučili u detinjstvu, pa se on posle svetio kome je stigao;
– crnu magiju i bačene čini, ali i belu magiju;
– popravni dom;
– merdevine koje nestaju;
– knjige koje se pomeraju i padaju na pod, a u prostoriji nema nikoga;
– šefa lokalne policije;
– agenta federalne policije;
– tog jednog dečaka Ričarda Eloveda, otpadnika, a u stvari glavnog junaka, gradskog dečka koji je došao da živi sa tetkom i tečom na selu nakon što su mu roditelji poginuli u požaru (on je sve gorenavedene neobičnosti video i jasno mu je ko iza toga stoji, ali mu niko živi ne veruje, osim Karen Tejlor, najluđe i najpametnije devojčice u školi).

Dakle, imamo sve sastojke za jedan dobar horor. Možda. I to samo ako imate dvanaest ili trinaest godina. Ali sumnjam da bi i u tom uzrastu ovu priču bilo ko doživeo tako. Ona je napisana da bude gotivna i na momente duhovita, ali nikako da bude jeziva; da dâ savete i obodri decu koja su dobra, ali prave gluposti, da konačno počnu lepo da se ponašaju; da skrene pažnju na pravu književnost (kao što su „Gospodar muva“ i „Preobražaj“); da poduči o neobičnom životnom ciklusu magičnih cikada; da, iznad svega, ukaže na značaj drugarstva i poverenja posebno u mladim godinama...

Ako bi se otarasio onoga čega se plašiš, mislim da bi upoznao jednu novu osobu, osobu koja ti se sviđa, dečaka koji si nekad bio. I onda više ne bi morao da budeš onaj kog prezireš toliko da te to tera da budeš nevaljao.

Do drugog dela to stvarno liči na knjigu za mlade, ali Ju Nesbe nas je predriblao. Uopšte se ne radi o tome... Ovo možda nije njegova najbolja knjiga, ali jeste drugačija od svih ostalih i dobro je osmišljena. Ipak, ako tražite horor od koga se ledi krv u žilama, znajte da ga ovde nećete naći, ali kad jednom prestanete da ga tražite (i da se nervirate jer ga ne nalazite), otvoriće se nova imaginarna vrata – kao u snu unutar sna – i počećete tužno da se osmehujete onome što je pred vama. Niste očekivali da to vidite, ali baš to objašnjava sve...

Autor: Sandra Kojić
Izvor: Delfi Kutak