Delfi Kutak je pročitao: „Rani slučajevi Herkula Poaroa“
„Rani slučajevi Herkula Poaroa“ zbirka su od 18 kratkih priča koju je napisala jedna od najvećih svetskih književnica Agata Kristi. Ova zbirka je savršena za nekog ko se prvi put upoznaje sa njenim stvaralaštvom jer je pružila raznovrsne situacije kroz koje je prošao njen čuveni detektiv Herkul Poaro. Bez obzira na to da li se radi o romanima ili kratkim pričama, uvek sa ogromnim uživanjem čitam njene knjige.
Knjiga prati Poaroa u različitim avanturama, a uz njega je neizostavna desna ruka i prijatelj, kapetan Hejstings. Već samo po sebi uz takav tandem jasno je da knjiga obećava. Koliko god volim Poaroa, utoliko su mi draža dela gde se njih dvojica zajedno pojavljuju, jedan drugog savršeno dopunjuju. Što se karakterizacije likova tiče, Poaro je na nivou zadatka, promišljen, oštrouman, intuitivan, briljantnog uma i uz svoje male sive ćelije rešava svaki slučaj. Hejstings je prikazan kao romantik, čovek koji teži da se pridržava pravila, ponekad njegove pretpostavke ne idu u pravom smeru, ali zahvaljujući njemu, Poarou se nametne rešenje spontano.
„Ja vas nikada ne obmanjujem, Hejstingse. Ja vas samo puštam da obmanjujete sami sebe.“
Priče su odlično napisane, svaka pruža taman koliko treba jer su kratke, čitaju se u dahu i teraju na ozbiljno razmišljanje o njima. Neverovatno je koliko je i u kratkoj formi uspela da napravi savršenu karakterizaciju likova i da ih uobliči. Kasnije je Agata rešila da neke od njih preoblikuje u romane pa su tako nastali „Misterija plavog voza“ i „Nemi svedok“. Izdvojila bih priče Dvostruki trag, Kornvolska misterija i Bombonjera kao najdraže, mada je teško uopšte i napraviti paralelu i rangirati ih. Ova poslednja je karakteristična jer je Herkul Poaro došao do pogrešnog rešenja, iako je na kraju sve bilo na svom mestu.
„Ljudska priroda uvek izaziva dramu. Ali – ta drama nije uvek tamo gde mislite da jeste. To nemojte zaboraviti.“
Zanimljivo je da je većina priča ekranizovana, osim dve, a motivi jedne su ubačeni u neku drugu epizodu. U neke su unete male izmene pa su mi tako delovale poznate prilikom čitanja, ali bez obzira na sve, uživala sam i kad sam mogla naslutiti kraj. Dejvid Suše je u ulozi čuvenog detektiva genijalno predstavio lik koji igra, pa kad god čitam, zamišljam ga upravo tako. Uprkos tome što uvek favorizujem knjigu u odnosu na njenu ekranizaciju, u ovom slučaju preporučujem seriju „Poaro“ koja je podjednako odlična.
Iako obrađuje teške slučajeve poput ubistava, otmice, krađa, ucena, knjiga ima humorističnu notu upravo zahvaljujući dvojcu čiji su dijalozi tome doprineli. Ne mogu reći da je relaksirajuća, jer vas sve vreme drži taj blagi osećaj napetosti i isčekivanja kad će nešto krucijalno da se desi. A opet s druge strane, tera da je ne ispuštate iz ruku do samog kraja jer želite da saznate što više. Već sam napomenula da je ovaj vid pisanja možda i najbolji za one koji se prvi put susreću s Agatom, ali svakako preporučujem i romane gde je njeno pisanje dostiglo punoću i postepeni psihološki razvoj likova koji je samo njoj svojstven.
Autor: Jovana Kočić
Izvor: Delfi Kutak
Knjiga prati Poaroa u različitim avanturama, a uz njega je neizostavna desna ruka i prijatelj, kapetan Hejstings. Već samo po sebi uz takav tandem jasno je da knjiga obećava. Koliko god volim Poaroa, utoliko su mi draža dela gde se njih dvojica zajedno pojavljuju, jedan drugog savršeno dopunjuju. Što se karakterizacije likova tiče, Poaro je na nivou zadatka, promišljen, oštrouman, intuitivan, briljantnog uma i uz svoje male sive ćelije rešava svaki slučaj. Hejstings je prikazan kao romantik, čovek koji teži da se pridržava pravila, ponekad njegove pretpostavke ne idu u pravom smeru, ali zahvaljujući njemu, Poarou se nametne rešenje spontano.
„Ja vas nikada ne obmanjujem, Hejstingse. Ja vas samo puštam da obmanjujete sami sebe.“
Priče su odlično napisane, svaka pruža taman koliko treba jer su kratke, čitaju se u dahu i teraju na ozbiljno razmišljanje o njima. Neverovatno je koliko je i u kratkoj formi uspela da napravi savršenu karakterizaciju likova i da ih uobliči. Kasnije je Agata rešila da neke od njih preoblikuje u romane pa su tako nastali „Misterija plavog voza“ i „Nemi svedok“. Izdvojila bih priče Dvostruki trag, Kornvolska misterija i Bombonjera kao najdraže, mada je teško uopšte i napraviti paralelu i rangirati ih. Ova poslednja je karakteristična jer je Herkul Poaro došao do pogrešnog rešenja, iako je na kraju sve bilo na svom mestu.
„Ljudska priroda uvek izaziva dramu. Ali – ta drama nije uvek tamo gde mislite da jeste. To nemojte zaboraviti.“
Zanimljivo je da je većina priča ekranizovana, osim dve, a motivi jedne su ubačeni u neku drugu epizodu. U neke su unete male izmene pa su mi tako delovale poznate prilikom čitanja, ali bez obzira na sve, uživala sam i kad sam mogla naslutiti kraj. Dejvid Suše je u ulozi čuvenog detektiva genijalno predstavio lik koji igra, pa kad god čitam, zamišljam ga upravo tako. Uprkos tome što uvek favorizujem knjigu u odnosu na njenu ekranizaciju, u ovom slučaju preporučujem seriju „Poaro“ koja je podjednako odlična.
Iako obrađuje teške slučajeve poput ubistava, otmice, krađa, ucena, knjiga ima humorističnu notu upravo zahvaljujući dvojcu čiji su dijalozi tome doprineli. Ne mogu reći da je relaksirajuća, jer vas sve vreme drži taj blagi osećaj napetosti i isčekivanja kad će nešto krucijalno da se desi. A opet s druge strane, tera da je ne ispuštate iz ruku do samog kraja jer želite da saznate što više. Već sam napomenula da je ovaj vid pisanja možda i najbolji za one koji se prvi put susreću s Agatom, ali svakako preporučujem i romane gde je njeno pisanje dostiglo punoću i postepeni psihološki razvoj likova koji je samo njoj svojstven.
Autor: Jovana Kočić
Izvor: Delfi Kutak
