Moj sin Đorđe i ja zajedno smo pročitali ovu knjigu. Ja bih vam prepustila njegov osvrt, jer posle ovoga što je napisao jedan dečak od 13 i po godina ja nemam šta da dodam.

Jednog lepog ali ne tako lepog kovidnog dana dok sam čekao da online časovi počnu, moja mama je došla u moju sobu i rekla: „Upravo sam pročitala jednu baš lepu knjigu!” Rekao sam da ću pročitati i onda nastaviti sa svojim danom. Nekoliko sati kasnije je došla ponovo moja mama da pita da li sam pročitao knjigu. „Ne, nisam“, rekao sam iskreno, što mi je da budemo svi iskreni prva greška. „A šta čekaš?“ „Ne znam, pročitaću kasnije.” I tako smo ušli u proces koji ja zovem „uradiću sutra“. Ovakva scena se ponovila par puta, da pomisliš da smo pokvareni roboti.

I konačno, posle malo više od nedelju dana, moja mama me je naterala da saznam više o knjizi. Nisam napisao da me je naterala da čitam zato što smo se dogovorili da ona čita a ja da slušam, jedan nula za mene.

Kada je moja mama počela da čita, video sam zašto je toliko hvalila ovu knjigu. Videlo se da je knjiga namenjena deci, ali da odrasli još uvek mogu da budu uronjeni u njenu priču i likove.

U svakom poglavlju sam mogao barem nekoliko puta da se setim sličnog, ali ponekad i istog scenarija, samo sam ja umesto Aleksandra, glavnog lika ili „junaka“ ove priče. Čak i ako ne mogu da kažem da sam se povezao sa onim sto ga je pravilo jedinstvenog od sve druge dece, ono što me jeste povezalo je sve drugo oko njega.

Ali, ako nismo slični po onome što nas čini jedinstvenim, kako sam onda mogao da dođem u slične, ako ne i iste situacije kao i on? Pa, naučnici a pod „naučnici“ mislim na sebe i samo sebe, razmišljali su o ovom drevnom pitanju milenijumima, a pod milenijumima mislim otprilike pet minuta. Došao sam do zaključka da čak i ako nismo bili slični po onome što nas čini jedinstvenim, bili smo slični po onome što je svako ili prošao ili prolazi. Mi smo deca, to jest on je BIO dete a ja sam još uvek jedno, pošto ja ne mogu da napišem „posle osam godina“ i odmah postanem odrastao ali sada idemo sa poente. Kao deca vidimo stvari drugacije, štap koji je samo pao na nogu nekog odraslog, za dete je možda legendarni mač napravljen samo da bi pobedio gospodara Zlodrvića. A pošto mnogo dece misli slično, naravno da ćemo se uvaljati u slične nestašluke.

Koliko god bih ja sada mogao da prepričam celu knjigu i da pomenem svaki momenat koji se meni svideo, ili u kome sam video sebe u tom istom momentu, mislim da je bolje da vi pročitate ovu knjigu, nije dugačka a brzo se čita.

P.S. Ne ostavljajte za sutra.

Autor: Đorđe Stojanović, 13 i po godina
Izvor: Delfi Kutak