Delfi Kutak je pročitao: „Ostrvo“ Šandora Maraija
Šandor Marai se polako ali sigurno probija na lestvici mojih najomiljenijih pisaca. Razlog za to nije sasvim jednostavan. Nakon prvog susreta sa njegovim delom „Sveće gore do kraja“, moje oduševljenje ne jenjava, već se, naprotiv, produbljuje i raste sve do poslednje stranice. Prva knjiga me je očarala, ta vrhunska književnost opčinila me je u trenutku.
Međutim, čitajući „Ostrvo“ i „Tri lica jedne ljubavi“, nisam osetila isto trenutno oduševljenje. Nisu me osvojile na prvu, nisu me ponele emotivno i snažno kao „Sveće“. Ali upravo se tu dogodilo nešto mnogo važnije. Kada sam sklopila korice „Ostrva“, shvatila sam da knjiga nije ostala iza mene. Naprotiv, ostala je u meni. Provela sam čitav dan razmišljajući o njoj, vraćajući se liku, njegovim postupcima i unutrašnjim dilemama. Kako je to primetio prevodilac ovog dela, „Ostrvo“ nije knjiga toka svesti, već knjiga toka savesti.
Glavni junak, profesor Viktor Henrik Aškenazi, na putovanju od Pariza ka Grčkoj započinje tiho, ali nemilosrdno preispitivanje sebe. Bežeći od žene, ljubavnice, deteta i posla, on zapravo ne beži od drugih, već od sopstvene odgovornosti i unutrašnjih istina. To putovanje nije spoljašnje, već duboko unutrašnje.
Verujem da i sam naslov ima neku skrivenu simboliku, ali moram priznati da se u tome ne snalazim baš najbolje jer sam surovi realista pa mi simbolika promiče – to ću prepustiti pronicljivijima da zaključe.
U tom neprestanom preispitivanju, u toj borbi sa samim sobom, leži prava snaga romana. Marai ne nudi lake odgovore i ova knjiga nije „laka“ literatura, nemojte se zavaravati njenim obimom i čitati je ako joj se ne možete zaista posvetiti.
Psihološko-filozofski pogled, precizna analiza unutrašnjih lomova i tiha, ali uporna savest koja progoni junaka, čine ovu knjigu velikom.
I to je, ujedno, suština Maraijevog stvaralaštva. Njegova književnost vas neće zavesti, već ostati. Ona ne traži oduševljenje, već razmišljanje. Upravo zato, i kada nas ne osvoji odmah, ona nas dugo ne napušta. Upravo zato me Marai iznova i iznova oduševljava.
Autor: Marija Trajković
Izvor: Delfi Kutak
Međutim, čitajući „Ostrvo“ i „Tri lica jedne ljubavi“, nisam osetila isto trenutno oduševljenje. Nisu me osvojile na prvu, nisu me ponele emotivno i snažno kao „Sveće“. Ali upravo se tu dogodilo nešto mnogo važnije. Kada sam sklopila korice „Ostrva“, shvatila sam da knjiga nije ostala iza mene. Naprotiv, ostala je u meni. Provela sam čitav dan razmišljajući o njoj, vraćajući se liku, njegovim postupcima i unutrašnjim dilemama. Kako je to primetio prevodilac ovog dela, „Ostrvo“ nije knjiga toka svesti, već knjiga toka savesti.
Glavni junak, profesor Viktor Henrik Aškenazi, na putovanju od Pariza ka Grčkoj započinje tiho, ali nemilosrdno preispitivanje sebe. Bežeći od žene, ljubavnice, deteta i posla, on zapravo ne beži od drugih, već od sopstvene odgovornosti i unutrašnjih istina. To putovanje nije spoljašnje, već duboko unutrašnje.
Verujem da i sam naslov ima neku skrivenu simboliku, ali moram priznati da se u tome ne snalazim baš najbolje jer sam surovi realista pa mi simbolika promiče – to ću prepustiti pronicljivijima da zaključe.
U tom neprestanom preispitivanju, u toj borbi sa samim sobom, leži prava snaga romana. Marai ne nudi lake odgovore i ova knjiga nije „laka“ literatura, nemojte se zavaravati njenim obimom i čitati je ako joj se ne možete zaista posvetiti.
Psihološko-filozofski pogled, precizna analiza unutrašnjih lomova i tiha, ali uporna savest koja progoni junaka, čine ovu knjigu velikom.
I to je, ujedno, suština Maraijevog stvaralaštva. Njegova književnost vas neće zavesti, već ostati. Ona ne traži oduševljenje, već razmišljanje. Upravo zato, i kada nas ne osvoji odmah, ona nas dugo ne napušta. Upravo zato me Marai iznova i iznova oduševljava.
Autor: Marija Trajković
Izvor: Delfi Kutak
