Kada je ugledao svetlost dana davne 1782. godine, kao preteča nastupajućoj romantičarskoj revoluciji, roman Pjera Šoderloa de Lakloa „Opasne veze“ i te kako se izdvajao zbog otvorene provokativnosti, intriga, nemilosrdih spletki dva glavna aktera, kao i zbog dotad neviđenog stila pisanja, slobodnijih izraza. Roman ima poseban pripovedni oblik – nema klasičnog pripovedača, već se radnja doznaje iz pisama koje likovi šalju jedni drugima.

Glavni junaci su prepredena markiza De Mertej i perfidni vikont De Valmon, a kao njihove žrtve padaju dve nevine žene – naivna i mlada Sesilija Volanž i smerna predsednikovica De Turvel.

Markiza De Mertej je oličenje podmuklosti, i nije joj ni do kolena čak ni bivši ljubavnik lošeg ugleda, izuzetno privlačni vikont De Valmon, kome su ljubav, zavođenje i osveta tri najdraže stvari. Vikont i markiza ulaze u hladni rat polova, naoružani samo puderom, perikama i dekolteom, u kojem pobedu može odneti samo onaj ko izazove zabranjenu emociju – ljubav.

Čovek uživa u sreći koju oseća, a žena u sreći koju pruža. Ta razlika, tako važna a tako malo uočena ipak vrlo osetno utiče na sve njihove uzajamne odnose. Čovek uživa u tome da zadovolji žudnju, a žena u tome da je izazove.

Pobednik u tom ratu dobija malo za kompleksnost spletki koje sprema. Ali to ne umanjuje draž pobede, jer sam proces dolaženja do nje vikontu donosi zadovoljstvo, a markiza uživa u tome da ima ogromu nadmoć nad vikontom.

„Rođena sam da dominiram vašim polom i osvetim svoj“ – feministički ozbiljno kaže na jednom mestu markiza, za kojom njen bivši ljubavnik, pohotni vikont još uvek oseća strast. To je glavni razlog zašto pristaje da izvrši njenu narudžbinu – da iz osvete zavede mladu devicu tek izašlu iz manastira, dražesni pupoljak Sesiliju Volanž.

Junakinja ovog romana zaslužuje svu vašu pažnju: ona je zaista lepa; ima svega petnaest godina, pravi ružin pupoljak; doduše, veoma nespretna i nimalo izveštačena; ali vi se, ljudi, ne plašite toga; uz to ima sanjalački pogled koji zaista mnogo obećava; dodajte tome još i to da vam je ja preporučujem: ostaje vam da mi zahvalite i da me poslušate.

Ne bi li igra bila napetija, ulog se povećava time da vikont De Valmon ima želju da zavede i predsednikovicu De Turvel, udatu ženu poznatu po strogom poštovanju moralnih načela, i to tako da mu se u potpunosti preda. Uspe li da polomi njeno srce na dva dela, imaće otvoren put u markizinu postelju i ona će provesti još jednu noć s njim. Međutim, vikont će prekršiti nepisano pravilo po kojem može ljubiti koga god hoće, ali ne sme se u nekoga i zapravo zaljubiti, kad se glumljene emocije prema predsednikovici De Turvel pretvore u stvarne i kod markize izazovu ljubomoru, nakon što je njen amoralni lutak pokazao da ipak ima srce.

De Laklo je vešto ukopio pisma svih učesnika i tako kreirao umnu ljubavnu igru s igračkama od krvi i mesa, u kojoj je od konačnog ishoda bio važniji put kojim se do njega dolazi, a koji podrazumeva igrati se sa nečijim mislima i srcem, manipulisati nečijim osećanjima. De Laklo je sa izvanrednim poznavanjem i otvorenošću koja zaprepašćuje prikazao nemoralni život visokog francuskog društva svoga vremena. On je istovremeno dao socijalnu kritiku i tanane psihološke analize svojih aristokrata. Njegova analiza je nesentimentalna, stil plastičan, umetnički raznovrstan, psihološki precizan.

Da „Opasne veze“ intrigiraju publiku i u naše doba, dokazuju i filmske adaptacije ovog dela, među kojima je najupečatljivija verzija iz 1988. Stivena Frirsa sa Glen Klouz u ulozi markize De Mertej i Džonom Malkovičem u ulozi vikonta De Valmona.

Autor: Jelena Ilić
Izvor: Delfi Kutak