Delfi Kutak je pročitao: „Omama“
Slobodan Vladušić (1973, Subotica), pisac i esejista, docent na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bio urednik u časopisu Reč, a danas glavni urednik časopisa Letopis Matice srpske. Za svoj prvi roman „Forward“ (2009) dobio je nagrade „Borislav Pekić“ i „Zlatni suncokret“, za najbolju književnu kritiku 2004. godine nagradu Milan Bogdanović, te 2011. godine nagradu „Isidora Sekulić“ za studiju „Crnjanski, Megalopolis“.
Pre nekoliko dana, Slobodan je izdao svoj treći roman za IK Lagunu koji nosi naziv „Omama“.
Sa željom da piše o Megalopolisu, Slobodan piše o Milošu Crnjanskom. Njegova povezanost sa ovim piscem datira iz vremena studija uzimajući u obzir da je Slobodan doktotirao na temu Crnjanskog.
Crnjanski je uvek budan. On je budan i kada svi oko njega spavaju. Nesanica je najteži oblik usamljenosti koji se da zamisliti. Večno budan, on ne mođe više da razazna šta zaista jeste, a šta je samo omama njegovh očiju. Takva mu je i književnost.
Roman nas vraća u Berlin, 1928. godinu i nudi nam sliku života u to vreme. Priča teče, reklo bi se, glatko dok jednoga dana u poslanstvu Kraljevine SHS ne dođe jedan čovek i prijavi nestanak svog prijatelja Milutina Topalovića. Slučaj preuzimaju Miloš Crnjanski koji je u to vreme bio ataše za kulturu, ali mu društvo pravi povratnik sa Kajmakčalana, Miloš Verulović.
U trenucima kada je Crnjanski u centru priče stiče se posebna slika o njemu. Kao da je Slobodan pokušao da nam približi slavnog pisca iz svih uglova.
„Omama“ je podeljena u četiri velike celine, sa preko sezdeset poglavlja. Kroz četiri celine pratimo razvoj slučaja o nestanku pa tako u romanu srećemo poznatu porodicu De Grot koja je imala bitnu ulogu i u romanu „Veliki juriš“. Nižu se imena u romanu, a kockice se, kao i uvek kada su Slobodanovi romani u pitanju, slože na kraju.
Nesreća i opasnost imaju za neke istu privlačnost kao bogastvo i uspeh za druge.
Žanrovski je ovaj roman izuzetno teško odrediti, istorijski je, drama je, triler je, pa ko kako voli. Stilski, ovaj roman je kao i prethodni dobar jer ma koliko se trudili i bili koncentrisani, omama će i vas da pogodi. Lelujanje između stvarnog i nestvarnog u ovom romanu prisutna je na svakoj stranici pa čitaoci ni na samom kraju ne znaju da li je stvarno ili pak nije.
Ljudska svest je kao zdenac, iz koga se ćuje romorenje vode, koje niko ne razume. Ono što mi razumemo jeste ono što želimo da razumemo. A voda teče. Sve prolazi.
Pored dobro osmišljene priče, upletenih likova i ispričanih životnih sudbina bilo je ovde i delova koji mi se nisu dopali jer mislim da su neke scene mogle biti opisane malo drugačije, a ne baš sirovo.
Ako izuzmemo te sitne detalje, ovo je jedna sjajna priča o Milošu Crnjanskom, njegovom životu u Berlinu smešen i roman koji ima dobru fabulu i zamisao.
Na vama je da li ćete pristati da vas „Omama“ uzme pod svoje ili ćete posle toga ostati hladne glave.
Autor: Radmila Marković
Izvor: Delfi Kutak / booksandscarves.com
Pre nekoliko dana, Slobodan je izdao svoj treći roman za IK Lagunu koji nosi naziv „Omama“.
Sa željom da piše o Megalopolisu, Slobodan piše o Milošu Crnjanskom. Njegova povezanost sa ovim piscem datira iz vremena studija uzimajući u obzir da je Slobodan doktotirao na temu Crnjanskog.
Crnjanski je uvek budan. On je budan i kada svi oko njega spavaju. Nesanica je najteži oblik usamljenosti koji se da zamisliti. Večno budan, on ne mođe više da razazna šta zaista jeste, a šta je samo omama njegovh očiju. Takva mu je i književnost.
Roman nas vraća u Berlin, 1928. godinu i nudi nam sliku života u to vreme. Priča teče, reklo bi se, glatko dok jednoga dana u poslanstvu Kraljevine SHS ne dođe jedan čovek i prijavi nestanak svog prijatelja Milutina Topalovića. Slučaj preuzimaju Miloš Crnjanski koji je u to vreme bio ataše za kulturu, ali mu društvo pravi povratnik sa Kajmakčalana, Miloš Verulović.
U trenucima kada je Crnjanski u centru priče stiče se posebna slika o njemu. Kao da je Slobodan pokušao da nam približi slavnog pisca iz svih uglova.
„Omama“ je podeljena u četiri velike celine, sa preko sezdeset poglavlja. Kroz četiri celine pratimo razvoj slučaja o nestanku pa tako u romanu srećemo poznatu porodicu De Grot koja je imala bitnu ulogu i u romanu „Veliki juriš“. Nižu se imena u romanu, a kockice se, kao i uvek kada su Slobodanovi romani u pitanju, slože na kraju.
Nesreća i opasnost imaju za neke istu privlačnost kao bogastvo i uspeh za druge.
Žanrovski je ovaj roman izuzetno teško odrediti, istorijski je, drama je, triler je, pa ko kako voli. Stilski, ovaj roman je kao i prethodni dobar jer ma koliko se trudili i bili koncentrisani, omama će i vas da pogodi. Lelujanje između stvarnog i nestvarnog u ovom romanu prisutna je na svakoj stranici pa čitaoci ni na samom kraju ne znaju da li je stvarno ili pak nije.
Ljudska svest je kao zdenac, iz koga se ćuje romorenje vode, koje niko ne razume. Ono što mi razumemo jeste ono što želimo da razumemo. A voda teče. Sve prolazi.
Pored dobro osmišljene priče, upletenih likova i ispričanih životnih sudbina bilo je ovde i delova koji mi se nisu dopali jer mislim da su neke scene mogle biti opisane malo drugačije, a ne baš sirovo.
Ako izuzmemo te sitne detalje, ovo je jedna sjajna priča o Milošu Crnjanskom, njegovom životu u Berlinu smešen i roman koji ima dobru fabulu i zamisao.
Na vama je da li ćete pristati da vas „Omama“ uzme pod svoje ili ćete posle toga ostati hladne glave.
Autor: Radmila Marković
Izvor: Delfi Kutak / booksandscarves.com
