Biografi Branislava Nušića pribeležili su da je jedan Beograđanin prišao piscu u kafani „Ruski carˮ u nameri da se već proslavljenom savremeniku požali kako su mu sina oborili na maturi, jer nesrećni đak, navodno, nije znao da nabroji dela ovog klasika naše dramske književnosti. Pisac je, smešeći se ispod brkova, utešio ozlojeđenog oca: - E, moj prijatelju, kada bi mene, evo, neki profesor sad upitao šta sam napisao, ni ja ne bih znao da odgovorim i pao bih na ispitu... Ova anegdota iz burnog života Branislava Nušića možda najrečitije svedoči o obimnosti i raznovrsnosti njegovog književnog opusa, u kome komediografski rad zauzima najznačajnije mesto. Čak i oni današnji čitaoci koji poznaju i vole srpsku književnost prve polovine 20. veka, ime  književnika koji se rodio kao Alkibijad Nuša, a stvarao pod mnogim pseudonimima, skoro isključivo vezuju za dela čija su izvođenja punila pozorišta, ali i zagušljive sale u kojima su ih sa entuzijazmom igrale amaterske trupe. Podatak da je zbog satirične pesme „Dva rabaˮ tamnovao na samom početku svoje karijere učinio je  opštepoznatom i činjenicu da se Nušić okušao kao pesnik, a čitanke i školska lektira su nam ovog stvaraoca približili kao pisca za najmlađe naraštaje. Ipak, skoro da smo sasvim zaboravili njegov doprinos putopisnoj književnosti, njegovu „Retorikuˮ izuzetne vrednosti, kao i veoma obiman pripovedački opus.  Ali, kada nam se  u rukama nađe izbor humoristične proze kakav je pod naslovom „Odabrane pripovetkeˮ u izboru Raška V. Jovanovića nedavno objavila Laguna, zbog aktuelnosti i živopisnosti koje ih odlikuju, može nam se učiniti da su neka od odabranih ostvarenja s početka proteklog veka napisana upravo u našem vremenu.

Među koricama ovog izbora nalaze se „pripovetke o Beogradu i onima koji njemu stremeˮ koje, osim toposa prestonice, koja se iz turske kasabe preobražava u modernu varoš, objedinjuje humor, onaj dobronamerni nušićevski humor koji opominje čitaoce, osuđujući, ali ne ponižavajući svevremene književne junake. To je humor pisca koji voli ljude, koji uprkos ismevanju naših nepopravljivih mana, lažnog moralizma i podaničkog mentaliteta, ne prezire čak ni policijske doušnike, ni novinare koji lansiraju lažne vesti, ni pralje oštrog jezika koje skoro doslovno iznose u javnost prljav veš svojih uglednih mušterija, ni pohlepne i vlastoljubive državne nameštenike, ni nedoučene učitelje, ni raspusne sveštenike i njihovu licemernu pastvu... Jer likovi iz njegovih humoreski, kozerija, priča čija je osnova skoro bez izuzetka nekakva anegdota koja se prepričavala u prestoničkim kafanama ili parkovima između dva rata, blizak su rod njegovim dramskim junacima i to po prevrtljivosti, gramzivosti, sitnom lopovluku, vlastoljublju i samouništavajućoj političkoj ostrašćenosti, skorojevićkom ponašanju i nastojanju da prečicom dođu do onoga što im ne pripada i što ne zaslužuju. Zahvatajući građu, kako je govorio, iz „samog životaˮ, tokom koga je bio i novinar, i diplomata, i vojnik, i upravnik pozorišta, policajac, i glumac, i šta još sve ne, Branislav Nušić nas svojim humorom koji je često nepravedno ocenjivan kao površan i banalan, razgaljuje, ali nam i posle čitavog jednog veka, pruža više od puke zabave. Ako se latite ove knjige, još jednom ćete se uveriti u duboki smisao reči koje je, 1924. godine, Nušić uputio svojoj kćeri Margiti Giti Predić: „Za moj se humor veli da je lak. Ja ne znam da u literaturi postoje dva humora: težak i lak - ja znam samo jedan humor, jedan jedini, onaj koji, izazivajući smeh na usnama, ublažava surovost života.ˮ

Autor: Olivera Nedeljković
Izvor: Delfi Kutak