Pitam se koliko književnici Ljiljani Šarac pomaže što je na izvoru svoje inspiracije – u učionici, a koliko joj otežavaju rad velika očekivanja i krupni zahtevi njenih učenika? Nakon vaganja i premišljanja zaključujem da je njena prednost to što se svakodnevno kreće među mladim svetom. Ona sluša njihov govor, poznaje njihova interesovanja, zna šta ih tišti, plaši, muči, raduje, veseli, motiviše... Radeći u nastavi, Ljiljana insajderski živi u svetu svojih mladih čitalaca. Otuda im je bliska, pa romani koje piše „gađaju“ u centar njihove znatiželje.

Njen prvi roman za mlade „Anđeo s jednim krilom“ zagonetao je i odgonetao izuzetno važna egzistencijalna pitanja.

Drugi, najnoviji „Nije mi ovo trebalo“ donosi sasvim drugačiju energiju, ali su pitanja koja postavlja podjednako duboka, diskutabilna, ozbiljna, zahtevna. Ipak, dok ga čitate, sve vreme će vam osmeh titrati na usnama. Neka vedrina je posejana po njemu, optimističan ton je obojio priču, a poneka vrcava šala ili replika će opustiti i „kupiti“ sve koji mu poklone poverenje.

Za školarce rođene u 21. veku napisan je roman po njihovoj meri – dinamičan je, duhovit, zabavan, vedar i uzbudljiv. Zadovoljava ključne zahteve da bi oni knjizi uopšte pristupili. Knjiga je pisana za nastavničine đake, ali i za njihove mame, tetke, bake, ujne, strine, komšinice, pa i za ponekog tatu, teču ili ujaka. Uz čaj ili limunadu, na plaži ili na zimskom boravku na planini, ova knjiga ponudiće zabavu svakome ko za njom posegne!

Knjigu sam nabavila čim je izašla, jer sve ređe pitam šta je napisano, a sve češće ko je nešto napisao. Otuda je ime autorke već preporučilo ovu priču. Nisam čitala sažetak sa korica, pustila sam da me mašta ove neobične autorke iznenadi. Priznajem da je uspela. Uvukla me je u svoj svet kao tobogan-levak. Vrtela sam se u uzbudljivoj priči, zagledala usput lica zanimljivih junaka i strmoglavo stremila kraju jer knjigu nisam mogla da ispustim iz ruku.

Jedan dečji nestašluk doneće niz neprijatnosti i ozbiljnih posledica. Ključevi od ormarića iz jedne učionice bačeni su kroz prozor. Gotovo detektivska istraga započinje. Pretnje i pritisci se nižu. Krivac istupa i priznaje „nedelo“. Ali ko je tu kriv, a ko prav. Da li jedan đak, koji je želeo da zarad celog odeljenja odloži kontrolni, treba jedini da snosi posledice preke odluke i nesmotrenog čina? Da li njegovo priznanje spasava osmake da idu na ekskurziju i hoće li on sedeti kod kuće i gledati na društvenim mrežama fotografije kako se oni provode? Neću vam otkriti, čitajte, otkrijte sami.

Kažu da roditelji u današnje vreme imaju malo vremena da se posvete svojoj deci, ali šta se desi kada savesna majka (Ljubica u romanu) to čini, pa i ona pokrene svoj društveno-koristan rad privatno, i natovari Bojanu dodatne obaveze kako bi se „iskupio“ kod nje i povratio poljuljano poverenje?

U čitavu ovu zapetljanciju umešana je i trudna tetka, jedan zagonetni Momčilo, vešta stonoteniserka Jana, novo društvo iz parka i Ognjen, drugar za zakletvu.

Ovo je priča o savesti, krivdi i pravdi, prijateljstvu, porodici, sazrevanju, odrastanju, odlasku iz osnovne škole, pravilima i ponekad opterećujućim novim procedurama u državnim institucijama. Zavolela sam Ljiljanine likove. Srodila sam se s njima. Prosto sam mogla da ih vidim, kao da pratim kultnu seriju „Pozorište u kući“. Ova knjiga je stvorena za ekranizaciju ili pozorišnu adaptaciju. Moje godine nisu bile prepreka da je osvojim i usvojim. Nadam se da će oni mlađi pronaći prečice do nje.

Mogu još samo da se upitam: šta sledeće da očekujem od ove kreativne i uvek drugačije autorke? Nestrpljivo čekam njen sledeći roman!

Autor: Jovana Ješić
Izvor: Delfi Kutak