Delfi Kutak je pročitao: „Nepremostiva blizina“
Cistična fibroza – bolest sa kojom se ljudi rađaju... njihova pluća se pune sekretom i zbog toga otežano dišu, smanjena im je funkcija pluća, a bilo kakva bakterija ili infekcija dodatno otežava stvari. Ljudi koji imaju istu dijagnozu moraju da se pridržavaju svetog pravila: najmanje 2 metra udaljenosti, bez fizičkog kontaka, ili rizikuju pogoršanje već krhkog zdravlja.
Prvo upoznajemo Stelu, koja se vraća u bolnicu – ili kako ona kaže, u njen drugi dom još od šeste godine – na još jedno resetovanje i novu turu antibiotika, koja će joj olakšati disanje. Stela ima svoj Youtube nalog na kojem deli svoju borbu i iskustva, pa tako da osim što to njoj pomaže i olakšava joj, ona neposredno pomaže i drugim ljudima uz poruku da nastave sa borbom. Rešena je da se pridržava svih rasporeda, tretmana, i da obezbedi sebi transplataciju novih pluća, koja će joj olakšati i produžiti život.
Onda upoznajemo Vila, on je po ko zna koji put u bolnici, ubačen na novu vrstu eksperimentalnog tretmana, jer pored cistične fibroze ima i bakteriju koja mu dodatno ugrožava stanje – burkholderija cepacija. Njega lečenje više i ne zanima, ne želi da produžava sebi agoniju po bolnicama, jer zna da će na kraju rezultat biti isti. Čeka da napuni 18 godina i da konačno može sam da odlučuje o onome što on želi i misli da treba.
A onda se sreću u hodniku bolnice, i naravno odmah su jedno drugome iritantni. Samo što sudbina uvek skroji drugačije planove od naših. Napravili su dogovor da ukoliko se on bude pridržavao terapije i lekova, ona će mu dopustiti da je nacrta. Njihovo druženje se uvek odvija na 2 metra razdaljine, sa duplim parom rukavica, i maskama na licu. Njih dvoje provode vreme zajedno, razgovaraju preko skajpa, razmenjuju poruke, poveravaju se jedno dugom, otkrivaju strahove, želje, i polako se povezuju; uvek su tu jedno za drugo, i neverovatno se dopunjuju. Vil prvi put posle toliko godina dozvoljava sebi da se nada drugačijem ishodu. Stela se prvi put oseća malo slobodnije. Ali uvek je između njih dva metra razdaljine. To ih ne sprečava da se zaljube jedno u drugo, samo što je mnogo teško podneti to bez dodira, zagrljaja, poljubaca, a opet čini im da su najbliži jedno drugome.
Veoma je potresna priča, ne mogu ni da zamislim kako je to kada ne možeš da dodirneš nekog koga toliko voliš, jer time ugrožavaš život i sebi i njemu. Stvari se potom odvijaju pomalo tragično, da bi na kraju došli do gorko-slatkog završetka. Ako nekog stvarno voliš, pustićeš ga da ode, ali mislim da je uvek teže onome ko odlazi baš zbog ljubavi, a najviše na svetu želi da ostane. Moram da priznam da je bilo i malo suza u očima, divno je napisano, i lako se čita knjiga. Meni se dopala, nadam se da će i vama. Posle čitanja sam pogledala i film, i moram priznati da je solidno urađen.
Autor: Hristina Mitić
Izvor: Delfi Kutak
Prvo upoznajemo Stelu, koja se vraća u bolnicu – ili kako ona kaže, u njen drugi dom još od šeste godine – na još jedno resetovanje i novu turu antibiotika, koja će joj olakšati disanje. Stela ima svoj Youtube nalog na kojem deli svoju borbu i iskustva, pa tako da osim što to njoj pomaže i olakšava joj, ona neposredno pomaže i drugim ljudima uz poruku da nastave sa borbom. Rešena je da se pridržava svih rasporeda, tretmana, i da obezbedi sebi transplataciju novih pluća, koja će joj olakšati i produžiti život.
Onda upoznajemo Vila, on je po ko zna koji put u bolnici, ubačen na novu vrstu eksperimentalnog tretmana, jer pored cistične fibroze ima i bakteriju koja mu dodatno ugrožava stanje – burkholderija cepacija. Njega lečenje više i ne zanima, ne želi da produžava sebi agoniju po bolnicama, jer zna da će na kraju rezultat biti isti. Čeka da napuni 18 godina i da konačno može sam da odlučuje o onome što on želi i misli da treba.
A onda se sreću u hodniku bolnice, i naravno odmah su jedno drugome iritantni. Samo što sudbina uvek skroji drugačije planove od naših. Napravili su dogovor da ukoliko se on bude pridržavao terapije i lekova, ona će mu dopustiti da je nacrta. Njihovo druženje se uvek odvija na 2 metra razdaljine, sa duplim parom rukavica, i maskama na licu. Njih dvoje provode vreme zajedno, razgovaraju preko skajpa, razmenjuju poruke, poveravaju se jedno dugom, otkrivaju strahove, želje, i polako se povezuju; uvek su tu jedno za drugo, i neverovatno se dopunjuju. Vil prvi put posle toliko godina dozvoljava sebi da se nada drugačijem ishodu. Stela se prvi put oseća malo slobodnije. Ali uvek je između njih dva metra razdaljine. To ih ne sprečava da se zaljube jedno u drugo, samo što je mnogo teško podneti to bez dodira, zagrljaja, poljubaca, a opet čini im da su najbliži jedno drugome.
Veoma je potresna priča, ne mogu ni da zamislim kako je to kada ne možeš da dodirneš nekog koga toliko voliš, jer time ugrožavaš život i sebi i njemu. Stvari se potom odvijaju pomalo tragično, da bi na kraju došli do gorko-slatkog završetka. Ako nekog stvarno voliš, pustićeš ga da ode, ali mislim da je uvek teže onome ko odlazi baš zbog ljubavi, a najviše na svetu želi da ostane. Moram da priznam da je bilo i malo suza u očima, divno je napisano, i lako se čita knjiga. Meni se dopala, nadam se da će i vama. Posle čitanja sam pogledala i film, i moram priznati da je solidno urađen.
Autor: Hristina Mitić
Izvor: Delfi Kutak
