Delfi Kutak je pročitao: „Kradljivica knjiga“
Godina je 1939. Devetogodišnja Lizel dolazi u hraniteljsku porodicu u Ulici Himel u Molhingu... Ostala je bez brata i majke. Kako prihvatiti ljude kada je izgubila sve za koje je znala?
Tata je bio čovek blagih, srebrnih očiju, voleo je da svira harmoniku, učio je da piše i čita, ohrabrivao je namigivanjem koje je najviše volela kod njega. Jer kada je ostala bez brata, ukrala je svoju prvu knjigu, ne znajući ni koju – Grobarski priručnik. Mama je bila drugačija… Gruba žena, volela je da tuče i da vređa, u teško ratno vreme prala je veš i peglala za druge ljude. A možda je samo tako znala da iskazuje emocije.
Ulica Himel bila je puna dece. Dečak sa kojim se najviše svađala, dečak sa kojim je provodila svoje vreme i u školi i van nje, na ulici, imao je kosu boje limuna i bio je Rudi, dečak koji je godinama želeo da joj izmami poljubac. Sa njim je krenula u krađe... Bili su iskusni, krali su svašta. Lizel je najvise volela knjige iz gradonačelnikove biblioteke, jer je tamo njegova tiha, tužna i siva žena nije sprečavala u tome.
U tadašnjoj nacističkoj Nemačkoj sve će se promeniti kada se u Ulici Himel, na njihovim vratima broj 33, pojavi tajanstveni gost. Maks je živeo u njihovom podrumu. Bio je Jevrejin koji je od tate zatražio pomoć. Bili su prijatelji, pisao joj je priče sa ilustracijama, iako je bivši bokser.
Pripovedač je ni manje ni više nego Smrt. Iz njenog ugla, rat je bio još gora činjenica – uzimala je duše ljudima sa ratnog polja, često bila blizu Lizel, ali njenu dušu još dugo nije uzimala.
Lizel Meminger je bila kradljivica knjiga, Tresačica reči, najbolji prijatelj, jedna duga i prva ljubav... požrtvovana ćerka koja je godinama čuvala tajnu svojih hranitelja, a kasnije i spisateljica koja je volela da knjige čita po više puta i na kraju sama ispriča svoju priču.
Najteži trenutak je bombardovanje Molhinga. Dok je u podrumu pisala svoju priču. A na površini – samo pepeo, sivilo. I mrtvi, svi njeni najdraži… dozivala ih je, molila ih, ponudila konačno i poljubac, tresla i dizala... niko nije ustao. Smrt je došla po njihove duše. A ona je ostala sama... po drugi put.
Maestralno napisano delo. Istovremeno diže kosu na glavi i mami osmeh na lice. Potresna, emotivna ratna priča. Prepuna ljubavi, odanosti, hrabrosti, zakletih prijateljstava… Priča koja budi ono najbolje u vama i prema kojoj ne možete ostati ravnodušni.
Tata je bio čovek blagih, srebrnih očiju, voleo je da svira harmoniku, učio je da piše i čita, ohrabrivao je namigivanjem koje je najviše volela kod njega. Jer kada je ostala bez brata, ukrala je svoju prvu knjigu, ne znajući ni koju – Grobarski priručnik. Mama je bila drugačija… Gruba žena, volela je da tuče i da vređa, u teško ratno vreme prala je veš i peglala za druge ljude. A možda je samo tako znala da iskazuje emocije.
Ulica Himel bila je puna dece. Dečak sa kojim se najviše svađala, dečak sa kojim je provodila svoje vreme i u školi i van nje, na ulici, imao je kosu boje limuna i bio je Rudi, dečak koji je godinama želeo da joj izmami poljubac. Sa njim je krenula u krađe... Bili su iskusni, krali su svašta. Lizel je najvise volela knjige iz gradonačelnikove biblioteke, jer je tamo njegova tiha, tužna i siva žena nije sprečavala u tome.
U tadašnjoj nacističkoj Nemačkoj sve će se promeniti kada se u Ulici Himel, na njihovim vratima broj 33, pojavi tajanstveni gost. Maks je živeo u njihovom podrumu. Bio je Jevrejin koji je od tate zatražio pomoć. Bili su prijatelji, pisao joj je priče sa ilustracijama, iako je bivši bokser.
Pripovedač je ni manje ni više nego Smrt. Iz njenog ugla, rat je bio još gora činjenica – uzimala je duše ljudima sa ratnog polja, često bila blizu Lizel, ali njenu dušu još dugo nije uzimala.
Lizel Meminger je bila kradljivica knjiga, Tresačica reči, najbolji prijatelj, jedna duga i prva ljubav... požrtvovana ćerka koja je godinama čuvala tajnu svojih hranitelja, a kasnije i spisateljica koja je volela da knjige čita po više puta i na kraju sama ispriča svoju priču.
Najteži trenutak je bombardovanje Molhinga. Dok je u podrumu pisala svoju priču. A na površini – samo pepeo, sivilo. I mrtvi, svi njeni najdraži… dozivala ih je, molila ih, ponudila konačno i poljubac, tresla i dizala... niko nije ustao. Smrt je došla po njihove duše. A ona je ostala sama... po drugi put.
Maestralno napisano delo. Istovremeno diže kosu na glavi i mami osmeh na lice. Potresna, emotivna ratna priča. Prepuna ljubavi, odanosti, hrabrosti, zakletih prijateljstava… Priča koja budi ono najbolje u vama i prema kojoj ne možete ostati ravnodušni.
Čak i u najmračnijim trenucima, reči mogu da zasvetle.
