Dnevnik čitanja ove knjige

Nikad do sad nisam vodila beleške dok sam čitala neku knjigu, ali za sve ima prvi put.

Pročitala sam oko pedesetak strana i evo počinjem svoje zabeleške:

Posle prvih stranica pomislila sam kako je ovo baš „kaktusljivo“ – bodljikavo štivo, teško, mučno. Baš i nisam ljubitelj ovakvih priča, ali kad sam već rešila da je kupim, nešto me je privuklo njoj, onda i da je čitam.

Kaktusljiva je i sama naslovna strana, a to me je u stvari i privuklo, možda ovaj mali cvetić na vrhu – i kaktusi nekad procvetaju. Dakle, glavna junakinja, Suzan, saznaje da joj je umrla majka, muči je stomak, nerviraju je kolege na poslu, ona je u Londonu a mora da putuje u Birmingem na sahranu, ne podnosi brata koji je kao četrdesetogodišnjak još živeo u kući sa majkom; ona ima 45 godina, nije udata, a ispostavlja se, tek u petom poglavlju da je ona u stvari trudna, ali je otkačila svog partnera…

Svaki put kad krenem sa nekom novom knjigom, volim da zamišljam šta će biti do kraja, koja je poenta priče, šta je to što je pisac hteo da kaže, normalno, to valjda svaki čitalac pomisli. Često se poistovećujem sa likovima, bili oni mlađi ili stariji od mene. U slučaju ove knjige to ne mogu, hvala bogu. Teško je to što samo mogu da zamislim šta ovu ženu čeka – sama je, ima 45 godina i tek treba da prođe kroz trudnoću, rađanje i roditeljstvo, a kaktusi na početku.

Na pola knjige sam – dosadno, deprimirajuće, Suzan je baš džangrizava žena, kontrol-frik; valjda većina bude takva kad je i u 45. godini sama, tj. izabrala da bude sama jer joj tako odgovara; kad si od ranog detinjstva suočen sa ocem alkoholičarem i majkom popustljivom prema mlađem i bolešljivom bratu; Suzan je puno toga postigla u svom životu – ima stan sa dvorištem u Londonu i dobro plaćen posao, neobaveznu vezu sa dobrim čovekom, ali za koga ne želi da se uda iako je s njim ostala trudna. Sa bratom se i dalje nateže oko nasleđa nad porodičnom kućom u Birmingemu.

I šta mogu da očekujem do kraja knjige:

Zašto je uopšte ovakva knjiga napisana? Šta sredovečna žena sa novorođenčetom može nešto maestralno da doživi i uradi da je za to morala da se napiše knjiga?

Trenutno sam na 288 strani (trebalo mi je vremena da dođem do ovde) i mogu da priznam da stičem simpatije za Suzan. Stvarno joj nije lako.

Shvatila sam da je Suzan u celoj ovoj priči taj kaktus – spolja bodljikava, da bi se odbranila, ali je u untra nežna i osetljiva, samo je morala kroz život to da sakrije ispod bodlji nezainteresovanosti, sarkazma, neljubaznosti, neosetljivosti.

Najbolje od ove knjige je to što čitaoca, bar mene, navodi na duboko razmišljanje – kako je bilo meni kroz moj svakodnevni život, kad sam ja bila kaktus i da li sam bila u situacijama da sam morala da budem kaktus da bih se odbranila od spoljnog sveta?

I, na kraju, šta se desilo? Desilo se nešto baš neočekivano.

Autor: Ljiljana Mišić
Izvor: Delfi Kutak