Delfi Kutak je pročitao: „Jedno ubistvo u Patrijaršiji“
U onim letnjim danima kad se sunce razmaše po nebu pa nam deluje nemilosrdno, ulazak u reku, more ili makar samo pod tuš čini da nam bude prijatnije. Ali kad izađemo iz vode kapljice na našem telu brzo ispare i znamo da će nam za koji tren ponovo biti vruće, da ćemo posegnuti za novim kapima vode.
Tako je i sa nekim rečima. Čitamo ih, prijaju nam, ali smo svesni da će ispariti iz naših sećanja.
Pročitavši prve stranice ove knjige, pomislila sam kako je priča zanimljiva, ali da je baš kao voda. Upoznala sam konačno čuvenog islednika Krstu Pavlovića, saznala da je u Patrijaršiji ubijen profesor arheologije Lukić, monah Sava. Uvidela sam da je mnogo onih koji bi mogli biti počinioci tog ubistva, pa sam očekivala da će Krsta, poput čuvenog Šerloka Holmsa, sve to razrešiti. Trebalo je samo da nastavim da čitam i saznam. Na jedan način to jeste bilo tako. I nisam puno pogrešila kad sam rekla da je ovaj roman kao voda.
„Voda ima svoje zakone različite od ostalih materija. Jedino ona se širi na hladnoći! Sve ostale materije se skupljaju. Led je rast vode. Dokaz njene tihe snage.“
I... Ako je ova knjiga kao voda, onda je sigurno led koji stavimo kao oblogu da ublažilo otok od udarca.
Što je priča tekla dalje sve se više poput leda širila. I ne, nikako nije samo jedna zanimljiva detektivska priča. Osetila sam duh Beograda između dva svetska rata, nasmejala sam se ponekom vicu koji je ispričao načelnik policije Mračarin. Ali sam pročitala i ponešto o srpskom mentalitetu. Istinito. Zapitala se na čemu to počiva vera? Uživala sam u istraživanju okoline manastira Mileševe. Da li smo svesni koliko je za srpski narod značajan Sveti Sava?
A sve ozbiljne i one manje ozbiljne teme sklopile su se savršeno u jednu nepredvidivu avanturu, misteriju koja se tek na samom kraju razrešila.
Kažu da voda uvek nađe put. Neke rečenice iz ove knjige našle su put do mog srca. Neke će se urezati u sećanje.
Moram na kraju da pomenem i jedno „V“ kao Vana i jedno „V“ kao Vera, dve žene, dve „V“, koje su isledniku Krsti u mislima. Ostaće misterija koju „V“ će odvesti u bioskop.
Autor: Andrijana Petković
Izvor: Delfi Kutak
Tako je i sa nekim rečima. Čitamo ih, prijaju nam, ali smo svesni da će ispariti iz naših sećanja.
Pročitavši prve stranice ove knjige, pomislila sam kako je priča zanimljiva, ali da je baš kao voda. Upoznala sam konačno čuvenog islednika Krstu Pavlovića, saznala da je u Patrijaršiji ubijen profesor arheologije Lukić, monah Sava. Uvidela sam da je mnogo onih koji bi mogli biti počinioci tog ubistva, pa sam očekivala da će Krsta, poput čuvenog Šerloka Holmsa, sve to razrešiti. Trebalo je samo da nastavim da čitam i saznam. Na jedan način to jeste bilo tako. I nisam puno pogrešila kad sam rekla da je ovaj roman kao voda.
„Voda ima svoje zakone različite od ostalih materija. Jedino ona se širi na hladnoći! Sve ostale materije se skupljaju. Led je rast vode. Dokaz njene tihe snage.“
I... Ako je ova knjiga kao voda, onda je sigurno led koji stavimo kao oblogu da ublažilo otok od udarca.
Što je priča tekla dalje sve se više poput leda širila. I ne, nikako nije samo jedna zanimljiva detektivska priča. Osetila sam duh Beograda između dva svetska rata, nasmejala sam se ponekom vicu koji je ispričao načelnik policije Mračarin. Ali sam pročitala i ponešto o srpskom mentalitetu. Istinito. Zapitala se na čemu to počiva vera? Uživala sam u istraživanju okoline manastira Mileševe. Da li smo svesni koliko je za srpski narod značajan Sveti Sava?
A sve ozbiljne i one manje ozbiljne teme sklopile su se savršeno u jednu nepredvidivu avanturu, misteriju koja se tek na samom kraju razrešila.
Kažu da voda uvek nađe put. Neke rečenice iz ove knjige našle su put do mog srca. Neke će se urezati u sećanje.
Moram na kraju da pomenem i jedno „V“ kao Vana i jedno „V“ kao Vera, dve žene, dve „V“, koje su isledniku Krsti u mislima. Ostaće misterija koju „V“ će odvesti u bioskop.
Autor: Andrijana Petković
Izvor: Delfi Kutak
