Postoje osobe čije citate obožavate, knjige koje vam greju dušu i srce kidaju na milion komada. Poezija koju je stvarao on upravo je takva. Nikoga ne ostavlja ravnodušnim, a svakoga zanteresuje za barem još jedan redak.

Večito dete, pesnika, slikara, mornara, novinara, filmskog scenaristu Miroslava Miku Antića sasvim sigurno pamte svi. Svojim pesmama privoli publiku od najranijih godina, a ljubav traje celoga života.

Oni koji su imali tu sreću da ga u životu upoznaju kažu da je živeo za pesmu, setu i dobrotu. O sebi je ćutao i puštao da dela govore.

Rođen je 14. marta 1932. godine u Mokrinu.

Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se ubrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.

Anegdota o njegovoj prvoj pesmi svima je poznata. U trećem razredu osnovne škole prepisao je pesmu Desanke Maksimović i potpisao svoje ime.

Nikada u životu nisam napisao prvu pesmi, već drugu. Prvu sam prepisao od Desanke Maksimović. Tada sam bio učenik trećeg razreda osnovne škole u jednom selu koje je bilo jako daleko, pomalo bez knjiga i svezaka, a sa pisaljkama smo pisali na tablicama. Ja sam se dokopao te Desankine knjige koja mi se strahovito svidela i odabrao jednu lepu pesmu, prepisao sam je i proglasio za svoju. Selo je selo i vrlo brzo se pročulo kako sam napisao jednu divnu pesmu. Svi su klimali glavama i govorili kako ću jednog dana biti veliki pesnik. Drugu pesmu posle nisam smeo da prepišem da me ne uhvate, a bojao sam se i da je sam napišem jer sam znao da će biti lošija. Tako sam od slave živeo ceo taj treći razred. Na kraju školske godine dečacima i devojčicama koji su odlični đaci daju se knjige na poklon. I ja sam dobio knjigu, mada nisam bio sasvim dobar đak i stalno sam nešto zamuckivao, a zamuckujem i danas. I onda kada treba nešto da kažem, dok to izgovorim, oni mi kažu da sednem i daju mi neku srednju ocenu.

Za razliku od drugih koje su bile otvorene, moja je knjiga bila zapakovana u finu hartiju. Kada sam je otvorio, video sam da je to ista ona knjiga Desanke Maksimović. Moj učitelj mi je tako na jedan fin i perfidan način dao do znanja da sam nešto ukrao. Velika je sreća što je on to tada uradio, da nije, možda bih krao celoga života i onda verovatno nikada ne bih imao zadovoljstvo da nešto sam napravim. A najveće je zadovoljstvo kad čovek nešto sam stvori.

Zbirka pesama „Horoskop“ je svojevrstan razgovor oca i sina koji polazi u prvi razred.

Ovo je čitanka za sve razrede. Zbir mojih detinjih poruka odraslima. Da ne zaborave jezik igračaka. Da ne zaborave mrmljanje kiše. Da ne zaborave kikot vazduha i disanje kamena. Ovo je šareni ome tajni i mig našeg velikog dogovora da jednom, kad odrasteš sačuvaš detinjstvo u sebi i drugima.
Mika ga je sasvim sigurno sačuvao, mnogo više nego svi mi.

Zbirka je podeljena u dva dela tako da prvi deo priča otac, a drugi sin. Razmena stavova i mišljenja oko istih ili sličnih tema doprinosi nam da sagledao koliko mudrost čoveka i želja deteta da upije sve to zapravo stvara celinu i vezu koja je neraskidiva.

Živeo je kao boem voleo je žene, ženio se tri puta, imao šestoro dece i isto toliko unučadi. Umeo je da živi i voli. Umeo je da stvara. Prenosio je ljubav svima nama, a patio od srca. Tako je i umro. Kao veliki čovek koji nije prestajao da piše i igra šah. Uvek je birao crne figure. Slutio je kraj.
Poslednju želju ostavio je za svoju komšinicu Dudu.

Dudo,
Kad me budu iznosili, neka pročitaju Besmrtnu pesmu. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor.
M. Antić.

Miko, hvala za sve!

Autor: Radmila Marković
Preuzeto sa: Delfi Kutak