Delfi Kutak je pročitao: „Gladna srca“
„Bila je godina 1839. Čovek je fotografisan prvi put, Abdelkir je objavio sveti rat Francuzima, a Čarls Dikens je sticao slavu novim romanom ´Oliver Tvist´."
Matina, crna devojčica, Aboridžinka, plesala je zanosno pred novim guvernerom Van Dimenove zemlje (današnja Tasmanija). Plesala je pred guvernerom Džonom Frenklinom i pred njegovom ženom ledi Džejn.
„Kako je samo volela kad joj meke, uske vlati trave prskaju gležnjeve kapljicama vode, koliko je volela da pod bosim stopalima oseti zemlju, vlažnu i kašastu zimi, suvu i prašnjavu leti."
Bosim stopalima otkrivala je život, otkrivala svet. A onda su rešili da joj obuju cipele...
Ledi Džejn i Džon Frenklin usvojili su Matinu. Kako je živela u njihovom domu? Da li je obrazovanje uspelo da je promeni? Šta su joj uradili? Je li bila srećnija? Da li je ona, rođena divlja, mogla postati civilizovana? I jesu li Aboridžini bili divljaci? Ili je beli Englez sa svojom kulturom, verom, „civilizacijom“, zapravo samo potiskivao divlju zver u sebi?
Godinama kasnije u Londonu, prljavom i posivelom centru civilizacije, devet godina nakon što je Džon Frenklin sa svojom ekspedicijom stradao na Arktiku, pronela se vest da su posade Ereba i Terora pribegle ljudožderstvu, da su jeli jedni druge u borbi da obuzdaju glad. A ledi Džejn, kako bi sačuvala ugled svog muža, a možda i ugled svakog civilizovanog Engleza, angažovala je Čarlsa Dikensa, koji je tada bio na vrhuncu svoje slave, da napiše članak u kom će opovrgnuti mogućnost kanibalizma među posadom ekspedicije. Inspirisan Frenklinovom sudbinom, Dikens će postaviti dramu u kojoj će sam glumiti Frenklina, i u kojoj će Frenklin biti predstavljen kao civilizovan i razuman. Ali, Dikens se zaljubljuje u mladu glumicu Elen Ternar. Njega, koji je smatrao da čoveka od divljaka razlikuje upravo sposobnost da obuzda svoje žudnje, izdaće njegovo „neposlušno srce“.
Ne, nisam uživala u ovoj knjizi. Čitala sam je dugo, neprestano postavljajući sebi gomilu pitanja koja mi je knjiga nametala. Kakvi smo to mi ljudi? Jesmo li divlji u srcu? Zašto ne sledimo svoje srce? Zašto bežimo od ljubavi? Zašto bežimo od prirode? Ako žudnja upravlja našim bićima, kad je to moramo obuzdati, kad joj se prepustiti? Jesu li mnogi to pomešali? Rojila su se pitanja i na druge teme jer ih je svojom slojevitom pričom knjiga stalno podsticala.
Mrzela sam ovu knjigu. Mrzela sam i divljake i civilizovan svet. Mrzela sam čak i Matinu, čija je sudbina tragična. Mrzela sam je, jer joj nisam želela takav kraj, a duboko u sebi sam znala da je moralo tako biti... Mrzela sam je zato što nije umela ponovo da oseti lepotu zemlje na svojim tabanima, onda kad je jednom ponovo izula cipele...
Ovih dana dok na televiziji, u novinama stalno nailazim na vesti o zagađenju vazduha, dok kroz prozor vidim samo neprozirnu maglu, ne mogu da se ne zapitam kada su ljude ubedili da kroz život ne mogu da hodaju bosi? Zašto je i meni samoj toliko teško da se otarasim cipela?
Autor: Andrijana Petković
Izvor: Delfi Kutak
Matina, crna devojčica, Aboridžinka, plesala je zanosno pred novim guvernerom Van Dimenove zemlje (današnja Tasmanija). Plesala je pred guvernerom Džonom Frenklinom i pred njegovom ženom ledi Džejn.
„Kako je samo volela kad joj meke, uske vlati trave prskaju gležnjeve kapljicama vode, koliko je volela da pod bosim stopalima oseti zemlju, vlažnu i kašastu zimi, suvu i prašnjavu leti."
Bosim stopalima otkrivala je život, otkrivala svet. A onda su rešili da joj obuju cipele...
Ledi Džejn i Džon Frenklin usvojili su Matinu. Kako je živela u njihovom domu? Da li je obrazovanje uspelo da je promeni? Šta su joj uradili? Je li bila srećnija? Da li je ona, rođena divlja, mogla postati civilizovana? I jesu li Aboridžini bili divljaci? Ili je beli Englez sa svojom kulturom, verom, „civilizacijom“, zapravo samo potiskivao divlju zver u sebi?
Godinama kasnije u Londonu, prljavom i posivelom centru civilizacije, devet godina nakon što je Džon Frenklin sa svojom ekspedicijom stradao na Arktiku, pronela se vest da su posade Ereba i Terora pribegle ljudožderstvu, da su jeli jedni druge u borbi da obuzdaju glad. A ledi Džejn, kako bi sačuvala ugled svog muža, a možda i ugled svakog civilizovanog Engleza, angažovala je Čarlsa Dikensa, koji je tada bio na vrhuncu svoje slave, da napiše članak u kom će opovrgnuti mogućnost kanibalizma među posadom ekspedicije. Inspirisan Frenklinovom sudbinom, Dikens će postaviti dramu u kojoj će sam glumiti Frenklina, i u kojoj će Frenklin biti predstavljen kao civilizovan i razuman. Ali, Dikens se zaljubljuje u mladu glumicu Elen Ternar. Njega, koji je smatrao da čoveka od divljaka razlikuje upravo sposobnost da obuzda svoje žudnje, izdaće njegovo „neposlušno srce“.
Ne, nisam uživala u ovoj knjizi. Čitala sam je dugo, neprestano postavljajući sebi gomilu pitanja koja mi je knjiga nametala. Kakvi smo to mi ljudi? Jesmo li divlji u srcu? Zašto ne sledimo svoje srce? Zašto bežimo od ljubavi? Zašto bežimo od prirode? Ako žudnja upravlja našim bićima, kad je to moramo obuzdati, kad joj se prepustiti? Jesu li mnogi to pomešali? Rojila su se pitanja i na druge teme jer ih je svojom slojevitom pričom knjiga stalno podsticala.
Mrzela sam ovu knjigu. Mrzela sam i divljake i civilizovan svet. Mrzela sam čak i Matinu, čija je sudbina tragična. Mrzela sam je, jer joj nisam želela takav kraj, a duboko u sebi sam znala da je moralo tako biti... Mrzela sam je zato što nije umela ponovo da oseti lepotu zemlje na svojim tabanima, onda kad je jednom ponovo izula cipele...
Ovih dana dok na televiziji, u novinama stalno nailazim na vesti o zagađenju vazduha, dok kroz prozor vidim samo neprozirnu maglu, ne mogu da se ne zapitam kada su ljude ubedili da kroz život ne mogu da hodaju bosi? Zašto je i meni samoj toliko teško da se otarasim cipela?
Autor: Andrijana Petković
Izvor: Delfi Kutak
