Đavolski dobar bluz i još bolji roman!

Mislim da me je ovaj roman očarao još otkako sam pročitala blurb i da poseduje neku vrstu magije koja nepovratno zategne osmeh na licu. Očigledno da autor dobro barata nekim sjajnim vuduom, i sve i da sam imala kost crne mačke, bacila bih je negde daleko i prepustila se ovom za mene potpuno savršenom romanu, koji kombinuje istinite događaje (dan kada je umrla muzika) i najveću „legendu“ o uspehu jednog muzičara. Legendu o bluzeru Robertu Džonsonu koji je svoju dušu trampio za talenat i slavu. Iako je roman na neki način omaž upravo Džonsonu, a pojavljuje se tu još slavnih muzičara i sve je tako dobro uklopljeno da je teško odvojiti istinite događaje od mašte autora, ovo je jedan savršen horor u najboljem Kingovom stilu.

Džimi Dikson je tinejdžer sa invaliditetom, hrom je. Dok je boravio u bolnici, dobio je na poklon gitaru da mu bude uteha. Niti je on znao da svira, niti je gitara valjala za nešto, ali domar u bolnici se potrudio da ga poduči bluzu. Džimi živi u socijalnom stanu sa samohranom majkom i veliki deo dana provodi sa neobičnom komšinicom koja dugi niz godina bez prestanka preslušava samo jednu pesmu na svom džu-boksu. Da bi Džimiju život bio još teži, tu je grupa njegovih vršnjaka, nasilnika koji jedva čekaju da ga zlostavljaju. Ne samo Džimijev već i životi svih likova se menjaju kada se u gradu pojavi Iluzionista, čovek u crnom, koji je došao po svoje. Iluzionista nudi, možda i daje, ali uzima puno više nego što iko može da zamisli. Da li je Džimi spreman da se izbori sa njim i užasom koji oko sebe izaziva? Ništa, ali ništa ovde nije kako izgleda.

Toliko sam oduševljena da bih ovaj roman iznova i iznova čitala isto onako kako je Bibop Mama slušala ploču. Baš ovakav roman mi je bio potreban i žao mi je što ga ranije nisam pronašla. Ljubitelji delta bluza, uopšteno muzike će sigurno uživati, kao i ljubitelji Kinga ili Simonsa, a meni se čini da sam pronašla novog omiljenog pisca.

Autor: Jelena Aleksić
Izvor: Delfi Kutak