Ima tome dosta kako sam pročitao knjigu Tomasa Brusiga „Na kraćem kraju sunčane aleje“, dok sam prošle godine čitao Volfganga Hilbiga i njegovu zbirku priča „San pravednika“ (objasniću u tekstu zašto pominjem ove dve knjige). No prvo da se osvrnem na novu knjigu objavljenu u Laguni, knjigu koja je doduše u Nemačkoj objavljena još 2011. godine, te tada pobrala mnoge nagrade, imala ogroman tiraž i prevedena je na mnoge jezike. Prevod je izuzetan, sa dosta napomena koje olakšavaju čitanje.

Kada na kraju knjige pročitate biografiju Ojgena Rugea, shvatite da je delo koje ste iščitali okrećući stranicu za stranicom u velikoj meri inspirisano životom samog pisca, no i životima stanovnika Istočne Nemačke koji su pripadali dobrostojećoj klasi. Nemojte da vas čudi ovo klasiranje u naizgled besklasnom društvu, jer kao što je u svakoj komunističkoj zemlji postojala crvena elita, ni DDR nije bila izuzetak. Zbog toga sam pomenuo one dve knjige na početku, jer je u njima zastupljena ona strana građanstva koja nije imala preterane beneficije, a ovde opet imamo uvid u živote nekih koji su mogli malo lepše da žive.

Dakle, Ruge se u delu „Dani umiruće svetlosti“ bavi komplikovanim odnosima unutar porodica Umnicer i Poulajt, njihovim trvenjima, ali i psihologijom svakog lika ponaosob, te sve to vešto upliće u određene godine i događaje bitne za istorijat obe Nemačke. Ne bih rekao da je na nagrade koje je dobio uticala sama tema romana, koliko nešto drugo, što je barem meni zapalo za oko. Izuzetnost stvaranja slika, pripovedački žar i dar – jer kada vam autor tako vešto opisuje svakodnevnicu jedne porodice koristeći veliki broj novih reči u svakom narednom pasusu, morate priznati da čitate nešto što pripada malobrojnim delima u današnje vreme.

Ruge ne štedi na rečima zarad trenda da je kratak roman čitan roman, jer on piše sa takvom lakoćom da biste mogli da pročitate još nekoliko stotina strana a da vam ne bude dosta. Moram priznati da me početak nije preterano oduševio – pomislio sam, pa ovo je sve već viđeno – no kako se klupko odmotavalo i kako se priča ispredala, shvatite da ova knjiga ne samo što je dobra već izaziva i emocije, setu, podsećanja, a onda u nekom trenutku u likovima vidite nekog od svoje rodbine, nekog poznanika, čak i samog sebe. Scene koje vam se odigravaju pred očima, porodična okupljanja, svađe, mirenja, zadirkivanja, nesuglasice koje ostaju kao kajanja, opisi života, snalažljivosti pri renoviranju kuće, priprema božićne večere, odlasci, dolasci, pa opet odlasci, sve je to naizgled tako jednostavno napisano, a u stvari je duboko, duboko.

Ruge menja kontinente – Vilhelm i Šarlota su u Meksiku početkom pedesetih, pa je tamo na pragu novog milenijuma njihov unuk Aleksandar. Kurt i Ruta su u malom selu izgnanika iza Urala, pa su posle toga u Nojendorfu, predgrađu Berlina. Kurt je Šarlotin sin, ne i Vilhelmov, brat mu je u nekom logoru SSSR-a preminuo, ubijen, nestao, nedefinisano. Nadježda Ivanovna je Irinina

majka koja će doći iz Slave, pa će se godinama kasnije vratiti da tamo umre. Markus je Aleksandrov i Melitin sin, rastrzan u novom vremenu.

Ruge menja živote, od progona do funkcija, od očaja do sjaja, pa potom opet do očaja izražavajući svojim pisanjem koliko je sve mizerno i nevažno kada se ostari, oslabi, ostane sam, kada se sve zaboravi i čovek ne zna više ni ko je ni šta je. Ili kada se razboli, pa živi za svaki naredni dan.

Ruge menja slike, kao na nekom starinskom projektoru, nalik onima koje svi imamo, spakovane u ormane, na ormane, iza ormana, u kutijama od cipela koje se više ne proizvode, na kojima su neki nasmejani ljudi koje mi ne prepoznajemo. Ruge čuva od zaborava jedno vreme i u tom vremenu ljude čije osobine svi mi u sebi nosimo...

Autor: Radoslav Mandić
Izvor: Delfi Kutak