Dejvid Van: Ne možeš samo da patiš, moraš da živiš
Autor bestselera „Legenda o samoubistvu“ je u intervjuu za Nedeljnik, osim o najtežem životnom trenutku, govorio i o terapeutskom dejstvu pisanja i čitanja, pustolovinama na moru, ali i o Trampovoj Americi i životu na Aljasci
Između pisanja i života Dejvida Vana nema razlike. „Legenda o samoubistvu“ bila je povod ovom razgovoru na ovogodišnjem Sajmu knjiga. U maniru najboljih pisaca, Van prepliće autentično životno iskustvo i fikciju, pišući o porodičnoj tragediji – samoubistvu oca. Roman je ocenjen kao „briljantan“, kao „remek-delo“, kao nešto što „ranije nikada nije napisano“, a i višestruko je nagrađen.
Dejvid Van je u intervjuu za Nedeljnik, osim o najtežem životnom trenutku, govorio i o terapeutskom dejstvu pisanja i čitanja, pustolovinama na moru, ali i o Trampovoj Americi i životu na Aljasci.
Ne znam da li znate, ali vrlo je moguće da ste se, dolazeći u Srbiju, mimoišli sa Srbima koji odlaze na Aljasku, love ribu i zarađuju za život...
Ljudi širom sveta dolaze na Aljasku da rade, jer ima toliko posla oko pecanja i konzerviranja ribe. Ti ljudi su preplavili Aljasku, naročito mladi ljudi. Na Aljasci imamo ogromnu rusku i norvešku flotu. Naravno, Rusi su nekada vladali Aljaskom i ima njihovih crkava, a Norvežani su i dalje jako uticajni.
Pošto niste mogli da nađete izdavača za Legendu o samoubistvu, otisnuli ste se na more i bavili se, između ostalog, i brodogradnjom. Da li je to bio vaš način da skrenete životno sidro u nekom sasvim drugom pravcu?
Nisam mogao da nađem izdavača dvanaest godina nakon što sam napisao „Legendu o samoubistvu“ i morao sam da osmislim neki drugi posao, te sam zamislio da držim časove kreativnog pisanja na brodu, ali nisam mogao bez objavljene knjige. Ta činjenica je blokirala i moju akademsku karijeru. Ispostavilo se da je posao na brodu oduzimao sve moje vreme i snagu, i godinama sam se borio i trudio da uspem na njemu, ali mi nije baš tako dobro išlo. Imam memoare A true story of disastrous life on the sea, uopšte nisam bio dobar u tome. A kao brodograditelj dobio sam nagradu za najgoreg brodograditelja 2007. godine. Takođe, povreda ruke koju sad imam je verovatno otuda što sam provodio petnaest sati dnevno pokušavajući da izgradim svoj brod prošle godine, tako da se ni sa 52 godine nisam naučio pameti, pa i dalje traćim svoju energiju na izgradnju brodova. Takođe, živim i na brodu na Filipinima, tako da su i najbolja i najgora iskustva iz mog života u vezi sa brodovima.
Pisci koji su se obreli u pisanju autobiografija uglavnom kažu da im je pakao detinjstva koji su proživeli bio neiscrpan izvor inspiracije. Vi ste se veoma rano suočili sa nečim strašnim – samoubistvom oca.
Imao sam sreće da dolazim iz porodice sa pet samoubistava i jednim ubistvom (smeh). A na Aljasci imamo prelepe pejzaže, kao odličnu pozadinu za mnoge drame i tragedije o junacima koji užasno mnogo vole jedni druge i užasno mnogo povređuju jedni druge. Moja porodica kao da je izvučena iz velike grčke tragedije, nisam morao mnogo da izmišljam. Naravno, sve što se dešava u mom romanu je izmišljeno, na primer, nisam proveo godinu dana sa ocem na Aljasci, ali sam pokušavao da razumem pravu priču. Američki pisac Fleneri O'Konor je rekao da ko je preživeo detinjstvo, to je dovoljno materijala za ceo život.
U svom drugom romanu Aquarium napisao sam: „Ono što nas stvori, to nas i razori.“ Ono što se desilo u detinjstvu, zaista nas progoni i uništava celog života. U svakoj umetnosti, ne samo u književnosti, stvaramo da bismo sebe ponovo sredili. Kod većine pisaca, prvi roman je pun autobiografskih momenata zato što je to ono što i svesno i nesvesno naš mozak godinama obrađuje. Sve nas privlače čudni autobiografski momenti, jer naš mozak želi da nas napravi celovitim ponovo.
Da li vam je iskustvo gubitka oca bilo jednako bolno kao i pisanje o tome? Kako se uopšte piše o tome?
Ne. Ipak je originalno iskustvo bola najgore. Sećam se da je bilo izrazito nasilno i potresno iskustvo za mene i da sam tri godine svima govorio da je preminuo od raka. Bilo je tako bolno i nisam mislio da mogu da ga preživim, kao da vreme nikad neće proći, kao da je vreme koje imam pred sobom ono što ne mogu da podnesem, ne možeš ni dan da preteraš, ne možeš da zamisliš da će se dan ikad završiti. Takođe, ne možeš da svesno vodiš svoj život, ne možeš samo da patiš, moraš da živiš.
Pisanje, s druge strane, najčešće je katarzično. Plakao sam dok sam se sećao traumatičnih iskustava i odjednom je sve bilo ponovo rečeno na smislen i prelep način, dok je samo iskustvo bilo zastrašujuće i besmisleno. Potpuno su to drugačija iskustva i nikad nisam razumeo pisce koji kažu da su patili dok su pisali, jer zapravo je to terapeutsko iskustvo. Ako odvojim sat vremena za pisanje, osećam se mnogo bolje ostatak dana.
Da li je i čitanje terapeutsko iskustvo?
Naravno. Amerikanci obično izbegavaju čitanje tragedija, jer je iskustvo bolno i depresivno. Ali kad čitaš tragedije i vidiš sve te propale živote i bol, zapravo je odlično suočiti se sa tim, posle toga se osećaš kao novi čovek. Čitalac iskušava isto što i protagonista, pati zajedno sa njim. Kad se protagonista slomi, čitalac meri sebe u odnosu na njega. Tada čitaoci mogu da dođu do dubokih, iskonskih zaključaka o tome ko su i ko žele da budu. Amerikanci su čudni. Ne treba da se osećaš dobro dok čitaš, već da se osećaš dobro na kraju. Čak se i studenti bore protiv svega iz obrazovnog programa što može da bude uznemirujuće. To je kraj obrazovanja.
Kakvo je vaše iskustvo života u Trampovoj Americi?
Ameriku sam već jednom napustio zbog Džordža Buša i rata u Iraku, sigurno bih je napustio i zbog Trampa. Bio sam žitelj Novog Zelanda 15 godina, predajem u Engleskoj, živim na brodu na Filipinima i putujem stalno.
Napisao sam roman o Trampu u kome sam nizao njegove apsurdne izjave, ali sam i činio odvratne nasilne i seksualne insinuacije prema njegovom telu i telu Melanije Tramp. Izvrgavam ruglu sve što oni kažu i to mi je pomoglo da se osećam bolje, jer ih toliko mrzim. On je najgori predsednik kojeg ste mogli da zamislite na čelu Amerike. On je rasista i mizogin je, želi da bude diktator i da uništi tradiciju slobode medija i ljudskih prava, da uništi institucije vlasti, a dao je sve moguće poreske olakšice bogatima i time dalje produbio jaz između bogatih i siromašnih. On vodi Ameriku i ceo svet u najgorem mogućem smeru, tako što povlači sporazume o zaštiti životne sredine, pa tako razne regije i delove sveta ekonomski destabilizuje. Nema ničeg što mogu reći u vezi sa njim a da bude pozitivno i da vrati nadu ljudima.
Razgovarao: Dimitrije Đurić
Izvor: Nedeljnik
Između pisanja i života Dejvida Vana nema razlike. „Legenda o samoubistvu“ bila je povod ovom razgovoru na ovogodišnjem Sajmu knjiga. U maniru najboljih pisaca, Van prepliće autentično životno iskustvo i fikciju, pišući o porodičnoj tragediji – samoubistvu oca. Roman je ocenjen kao „briljantan“, kao „remek-delo“, kao nešto što „ranije nikada nije napisano“, a i višestruko je nagrađen.
Dejvid Van je u intervjuu za Nedeljnik, osim o najtežem životnom trenutku, govorio i o terapeutskom dejstvu pisanja i čitanja, pustolovinama na moru, ali i o Trampovoj Americi i životu na Aljasci.
Ne znam da li znate, ali vrlo je moguće da ste se, dolazeći u Srbiju, mimoišli sa Srbima koji odlaze na Aljasku, love ribu i zarađuju za život...
Ljudi širom sveta dolaze na Aljasku da rade, jer ima toliko posla oko pecanja i konzerviranja ribe. Ti ljudi su preplavili Aljasku, naročito mladi ljudi. Na Aljasci imamo ogromnu rusku i norvešku flotu. Naravno, Rusi su nekada vladali Aljaskom i ima njihovih crkava, a Norvežani su i dalje jako uticajni.
Pošto niste mogli da nađete izdavača za Legendu o samoubistvu, otisnuli ste se na more i bavili se, između ostalog, i brodogradnjom. Da li je to bio vaš način da skrenete životno sidro u nekom sasvim drugom pravcu?
Nisam mogao da nađem izdavača dvanaest godina nakon što sam napisao „Legendu o samoubistvu“ i morao sam da osmislim neki drugi posao, te sam zamislio da držim časove kreativnog pisanja na brodu, ali nisam mogao bez objavljene knjige. Ta činjenica je blokirala i moju akademsku karijeru. Ispostavilo se da je posao na brodu oduzimao sve moje vreme i snagu, i godinama sam se borio i trudio da uspem na njemu, ali mi nije baš tako dobro išlo. Imam memoare A true story of disastrous life on the sea, uopšte nisam bio dobar u tome. A kao brodograditelj dobio sam nagradu za najgoreg brodograditelja 2007. godine. Takođe, povreda ruke koju sad imam je verovatno otuda što sam provodio petnaest sati dnevno pokušavajući da izgradim svoj brod prošle godine, tako da se ni sa 52 godine nisam naučio pameti, pa i dalje traćim svoju energiju na izgradnju brodova. Takođe, živim i na brodu na Filipinima, tako da su i najbolja i najgora iskustva iz mog života u vezi sa brodovima.
Pisci koji su se obreli u pisanju autobiografija uglavnom kažu da im je pakao detinjstva koji su proživeli bio neiscrpan izvor inspiracije. Vi ste se veoma rano suočili sa nečim strašnim – samoubistvom oca.
Imao sam sreće da dolazim iz porodice sa pet samoubistava i jednim ubistvom (smeh). A na Aljasci imamo prelepe pejzaže, kao odličnu pozadinu za mnoge drame i tragedije o junacima koji užasno mnogo vole jedni druge i užasno mnogo povređuju jedni druge. Moja porodica kao da je izvučena iz velike grčke tragedije, nisam morao mnogo da izmišljam. Naravno, sve što se dešava u mom romanu je izmišljeno, na primer, nisam proveo godinu dana sa ocem na Aljasci, ali sam pokušavao da razumem pravu priču. Američki pisac Fleneri O'Konor je rekao da ko je preživeo detinjstvo, to je dovoljno materijala za ceo život.
U svom drugom romanu Aquarium napisao sam: „Ono što nas stvori, to nas i razori.“ Ono što se desilo u detinjstvu, zaista nas progoni i uništava celog života. U svakoj umetnosti, ne samo u književnosti, stvaramo da bismo sebe ponovo sredili. Kod većine pisaca, prvi roman je pun autobiografskih momenata zato što je to ono što i svesno i nesvesno naš mozak godinama obrađuje. Sve nas privlače čudni autobiografski momenti, jer naš mozak želi da nas napravi celovitim ponovo.
Da li vam je iskustvo gubitka oca bilo jednako bolno kao i pisanje o tome? Kako se uopšte piše o tome?
Ne. Ipak je originalno iskustvo bola najgore. Sećam se da je bilo izrazito nasilno i potresno iskustvo za mene i da sam tri godine svima govorio da je preminuo od raka. Bilo je tako bolno i nisam mislio da mogu da ga preživim, kao da vreme nikad neće proći, kao da je vreme koje imam pred sobom ono što ne mogu da podnesem, ne možeš ni dan da preteraš, ne možeš da zamisliš da će se dan ikad završiti. Takođe, ne možeš da svesno vodiš svoj život, ne možeš samo da patiš, moraš da živiš.
Pisanje, s druge strane, najčešće je katarzično. Plakao sam dok sam se sećao traumatičnih iskustava i odjednom je sve bilo ponovo rečeno na smislen i prelep način, dok je samo iskustvo bilo zastrašujuće i besmisleno. Potpuno su to drugačija iskustva i nikad nisam razumeo pisce koji kažu da su patili dok su pisali, jer zapravo je to terapeutsko iskustvo. Ako odvojim sat vremena za pisanje, osećam se mnogo bolje ostatak dana.
Da li je i čitanje terapeutsko iskustvo?
Naravno. Amerikanci obično izbegavaju čitanje tragedija, jer je iskustvo bolno i depresivno. Ali kad čitaš tragedije i vidiš sve te propale živote i bol, zapravo je odlično suočiti se sa tim, posle toga se osećaš kao novi čovek. Čitalac iskušava isto što i protagonista, pati zajedno sa njim. Kad se protagonista slomi, čitalac meri sebe u odnosu na njega. Tada čitaoci mogu da dođu do dubokih, iskonskih zaključaka o tome ko su i ko žele da budu. Amerikanci su čudni. Ne treba da se osećaš dobro dok čitaš, već da se osećaš dobro na kraju. Čak se i studenti bore protiv svega iz obrazovnog programa što može da bude uznemirujuće. To je kraj obrazovanja.
Kakvo je vaše iskustvo života u Trampovoj Americi?
Ameriku sam već jednom napustio zbog Džordža Buša i rata u Iraku, sigurno bih je napustio i zbog Trampa. Bio sam žitelj Novog Zelanda 15 godina, predajem u Engleskoj, živim na brodu na Filipinima i putujem stalno.
Napisao sam roman o Trampu u kome sam nizao njegove apsurdne izjave, ali sam i činio odvratne nasilne i seksualne insinuacije prema njegovom telu i telu Melanije Tramp. Izvrgavam ruglu sve što oni kažu i to mi je pomoglo da se osećam bolje, jer ih toliko mrzim. On je najgori predsednik kojeg ste mogli da zamislite na čelu Amerike. On je rasista i mizogin je, želi da bude diktator i da uništi tradiciju slobode medija i ljudskih prava, da uništi institucije vlasti, a dao je sve moguće poreske olakšice bogatima i time dalje produbio jaz između bogatih i siromašnih. On vodi Ameriku i ceo svet u najgorem mogućem smeru, tako što povlači sporazume o zaštiti životne sredine, pa tako razne regije i delove sveta ekonomski destabilizuje. Nema ničeg što mogu reći u vezi sa njim a da bude pozitivno i da vrati nadu ljudima.
Razgovarao: Dimitrije Đurić
Izvor: Nedeljnik
