Dejvid Almond, autor romana „Skelig“: „Stvarnost je važna stvar“
„Počeo sam da otkrivam način prepoznavanja neverovatnosti u običnim stvarima... Nakon toga, kao da me je 'Skelig' sve vreme čekao.“
Samo što je Dejvid Almond predao zbirku priča svom izdavaču kada mu se početna rečenica „Skeliga“ javila u mislima. „Nisam ni o čemu razmišljao; planirao sam da uzmem kraći odmor. Odneo sam zapis u poštu, okrenuo se i bam! 'Skelig' je bio tu!“
„Pronašao sam ga u garaži tog nedeljnog popodneva“, ovim rečima počinje roman koji je osvojio nagradu za dečju knjigu „Vitbred“, medalju „Karnegi“ i hvalospeve kakvi su obično rezervisani za književne velikane. Knjiga govori o Majklu, desetogodišnjaku čiji se jednostavni život odjednom zakomplikuje. Njegova porodica se seli u staru, oronulu kuću na drugom kraju grada, dok su roditelji ometeni bolešću njegove novorođene sestre. Preturajući po garaži u zadnjem delu kuće, jednog dana je u neredu između sanduka i trulog tepiha našao mršavo, bledo biće u crnom odelu, „prekriven prašinom i paučinom... Mrtve muve popale su mu po kosi i ramenima“. To je Skelig: napadan, umetnički nastrojen, navučen na kinesku hranu („hrana bogova!“) i tamno pivo („najslađi od svih nektara!“). On je lutalica, u svakom smislu, poseban samo zbog toga što su mu pod masnom jaknom sklupčana otrcana krila.
Pitanje šta je Skelig – anđeo, čudovište, sledeća stepenica u evolucionom razvoju – provlači se kroz ovaj roman, jedan od istovremeno najčudnijih i najlepših koji se pojavio u britanskoj književnosti, pre svega dečijoj, u poslednjih nekoliko godina. Jednostavnim jezikom, Almond donosi priču o Majklu i njegovoj prijateljici Mini koji se brinu o problematičnom čudu na koje su naišli. Roman predstavlja „priču o ljubavi i veri pripovedanu sa izvrsnom nežnošću od koje srce zaigra“, rekao je Rejmond Sejic, predsednik žirija nagrade „Vitbred“ 1998. godine. „Almond piše sa delikatnom sigurnošću“, rekao je Filip Pulman u prikazu romana za „Gardijan“, „i rezultat je nešto istinito i stvarno“.
I zaista jeste. Roman je postao bestseler na obe strane Atlantika, prvi tiraž je rasprodat za samo četiri dana. U vreme uspeha „Skeliga“, Almond, koji je oduvek pisao za odrasle, našao se u čudnoj situaciji – posmatran je kao autor knjiga za decu. Odluka da nastavi tim putem i napiše sledeću knjigu, „Kitovu divljinu“ takođe za decu, bila je, kako kaže, „prirodna. „Skelig“ mi je dao samopouzdanje; sa „Kitom“ sam pomislio da je ovo prilika da se zaista prepustim“.
Čitaoci i kritičari okarakterisali su Almondov rad kao savremene bajke. Ali za samog Almonda „stvarnost je važna stvar. Skelig je morao biti u realnoj garaži. Kit spava u stvarnom rudniku. Kada uspete da stvorite taj stabilan, opipljivi svet, možete da uradite šta god poželite. Možda u svemu tome ulogu igra i to što sam odgajan kao katolik: naučen si da misliš na drugi svet, a da odrastaš u ovom, pa shvatiš da ne može postojati ništa bolje. I onda pronađeš čudesnost u stvarnosti“, kaže autor.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković
Samo što je Dejvid Almond predao zbirku priča svom izdavaču kada mu se početna rečenica „Skeliga“ javila u mislima. „Nisam ni o čemu razmišljao; planirao sam da uzmem kraći odmor. Odneo sam zapis u poštu, okrenuo se i bam! 'Skelig' je bio tu!“
„Pronašao sam ga u garaži tog nedeljnog popodneva“, ovim rečima počinje roman koji je osvojio nagradu za dečju knjigu „Vitbred“, medalju „Karnegi“ i hvalospeve kakvi su obično rezervisani za književne velikane. Knjiga govori o Majklu, desetogodišnjaku čiji se jednostavni život odjednom zakomplikuje. Njegova porodica se seli u staru, oronulu kuću na drugom kraju grada, dok su roditelji ometeni bolešću njegove novorođene sestre. Preturajući po garaži u zadnjem delu kuće, jednog dana je u neredu između sanduka i trulog tepiha našao mršavo, bledo biće u crnom odelu, „prekriven prašinom i paučinom... Mrtve muve popale su mu po kosi i ramenima“. To je Skelig: napadan, umetnički nastrojen, navučen na kinesku hranu („hrana bogova!“) i tamno pivo („najslađi od svih nektara!“). On je lutalica, u svakom smislu, poseban samo zbog toga što su mu pod masnom jaknom sklupčana otrcana krila.
Pitanje šta je Skelig – anđeo, čudovište, sledeća stepenica u evolucionom razvoju – provlači se kroz ovaj roman, jedan od istovremeno najčudnijih i najlepših koji se pojavio u britanskoj književnosti, pre svega dečijoj, u poslednjih nekoliko godina. Jednostavnim jezikom, Almond donosi priču o Majklu i njegovoj prijateljici Mini koji se brinu o problematičnom čudu na koje su naišli. Roman predstavlja „priču o ljubavi i veri pripovedanu sa izvrsnom nežnošću od koje srce zaigra“, rekao je Rejmond Sejic, predsednik žirija nagrade „Vitbred“ 1998. godine. „Almond piše sa delikatnom sigurnošću“, rekao je Filip Pulman u prikazu romana za „Gardijan“, „i rezultat je nešto istinito i stvarno“.
I zaista jeste. Roman je postao bestseler na obe strane Atlantika, prvi tiraž je rasprodat za samo četiri dana. U vreme uspeha „Skeliga“, Almond, koji je oduvek pisao za odrasle, našao se u čudnoj situaciji – posmatran je kao autor knjiga za decu. Odluka da nastavi tim putem i napiše sledeću knjigu, „Kitovu divljinu“ takođe za decu, bila je, kako kaže, „prirodna. „Skelig“ mi je dao samopouzdanje; sa „Kitom“ sam pomislio da je ovo prilika da se zaista prepustim“.
Čitaoci i kritičari okarakterisali su Almondov rad kao savremene bajke. Ali za samog Almonda „stvarnost je važna stvar. Skelig je morao biti u realnoj garaži. Kit spava u stvarnom rudniku. Kada uspete da stvorite taj stabilan, opipljivi svet, možete da uradite šta god poželite. Možda u svemu tome ulogu igra i to što sam odgajan kao katolik: naučen si da misliš na drugi svet, a da odrastaš u ovom, pa shvatiš da ne može postojati ništa bolje. I onda pronađeš čudesnost u stvarnosti“, kaže autor.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković
