U slučaju da ste se tek latili ove knjige, i da o njoj ne znate ništa ili znate vrlo malo, i niste sigurni da li bi uopšte trebalo da je pročitate, želim da vas svim svojim bićem ubedim da morate da pročitate knjigu „Dželatova pesma“. Dalje, garantujem da ćete je pročitati do kraja. Biće to najbrže pročitanih 1000 strana u vašem životu.

Nužno je, takođe, na početku da naglasim – šta god da možda znate ili mislite o Normanu Majleru, ili kakve god predrasude da imate o njemu kao ličnosti, ili o njegovom radu, ili njegovim društveno-političkim stavovima – nijedna od tih informacija (ili dezinformacija) ne može biti primenjena u ovom slučaju. Ovo je priča na koju nema nikakvog uticaja ono što mi podrazumevamo pod Majlerovim stilom ili shvatanjima. Roman „Dželatova pesma“ je nešto potpuno drugačije. Majler je jednom  prilikom izjavio da mu je knjiga data, u celosti, od Boga, i to je argument koji je teško pobiti. Ovaj roman je nemoguće poboljšati. Majler nikad nije napisao bolju knjigu, i gotovo sam siguran da niko iz njegove generacije pisaca nije napisao bolju knjigu.

Savetujem vam da knjigu pročitate ne informišući se previše o priči koju priča. Većina čitalaca „Dželatove pesme“ svakako neće biti previše upoznata sa Gerijem Markom Gilmorom, centralnom figurom ove knjige, ko je, odakle je i šta je uradio. To je očekivano, i čak poželjno za naše potrebe. Čitanje njegove priče, bez znanja o ishodu može samo da pojača naše iskustvo čitanja – time knjiga dobija na napetosti i dubini – prema tome, možda je bolje da ne nastavljate sa čitanjem ove recenzije, u kojoj će se dalje raspravljati o nekim temama kojima se knjiga bavi, što bi moglo da vam otkrije previše. Vratite se ovom tekstu nakon što pročitate knjigu, ako uopšte poželite da se vratite.

Vrlo je važno znati ko je Norman Majler bio, u smislu karijere, u trenutku kada je napisao ovu knjigu. Nakon njegovog prvog romana „Goli i mrtvi“, nastavio je da objavljuje knjige – između ostalih „Vojske noći“ i „Američki san“ – koje su mu donele velika priznanja, ali i ozbiljne kritike. Smatrali su ga jednim od najboljih stilista svoje generacije; njegove rečenice su opisivali kao muževne, hiperinteligentne i uvek, nepogrešivo, njegove.

Zato ne iznenađuje šok koji doživi svako nakon čitanja prvih nekoliko rečenica romana „Dželatova pesma“: „Brenda je imala šest godina kada je pala sa jabuke. Popela se na vrh i grana puna zdravih jabuka se slomila. Geri ju je uhvatio, dok je grana padala. Bili su uplašeni.“ Ovde i u čitavoj knjizi proza je ravna, neupeglana, jednostavna.

Reči na stranicama ove knjige zvuče kao likovi koje knjiga opisuje – obućari, mehaničari, menadžeri motela u gradu Provo, Juta. Majler je uspeo da potisne svoj stil, svoje ideje, kako bi istakao samu priču, i uopšte nisu daleko od istine oni koji kažu da je upravo ovo potiskivanje, mnogo snažnije nego ludački stil kakav je recimo u romanu „Goli i mrtvi“, ono što ostavlja najjači utisak. Nigde ne možemo da naslutimo kakvo je mišljenje Normana Majlera o Geriju Gilmoru, ili Nikol Beret, ili o smrtnoj kazni, ili o Zapadu. Nema sumnje, neki njegovi stavovi uspevaju da se probiju, u nagoveštajima, ali samo ono što je on želeo da uključi u knjigu, i ništa više od toga.

Ipak, ono što nam ostaje jeste priča, bez promena, bez komentara, a ta priča je sama po sebi i više nego dovoljna, prepuna ozbiljnih i teških detalja, koji toliko toga otkrivaju da je svaki deo knjige – priča u malom, izdvojena minijatura nalik na komade leda, celovite i samodovoljne – sama po sebi mala, ali savršena, razotkrivajuća pesma u prozi.

Autor: Dejv Egers
Izvor: huffingtonpost.com
Prevod: Maja Horvat