Dejan Stojiljković: Život veći od umjetnosti
Jedan od najbitnijih "alata" kod pisaca i umetnika uopšte je mašta. Istorija ovih prostora je takva da postoje prazna mesta, nedorečenosti, krajevi koja treba povezati.
Tada pisac mora da improvizuje i da upotrebi maštu kako bi jedan događaj spojio sa drugim. Fabulu romana "Konstantinovo raskršće" gradio sam upravo na taj način i izgleda da sam to učinio dovoljno vešto da čitaoci uglavnom ne mogu da razluče gde prestaje istorija, a počinje fikcija.
Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" pisac iz Niša Dejan Stojiljković, autor knjige "Konstantinovo raskršće", koja već neko vrijeme izaziva pažnju čitalaca, a našla se i u užem krugu kandidata za NIN-ovu nagradu.
* GLAS: Crtač ste stripova. Da li je to imalo uticaja na strukturu priče i "crtanje" prizora?
STOJILjKOVIĆ: Sa crtanjem sam se oprostio odavno, jer sam smatrao da nemam dovoljno talenta za to, ali sam zato ostao u vodama strip-scenaristike i strip teorije. To mi je umnogome pomoglo kod pisanja proze, jer strip ima i vizuelnu i narativnu dimenziju i one se u njemu na savršen način prepliću. Bilo je zanimljivo iskoristiti te zanatske trikove iz stripa u prozi i neki kritičari su to doživeli kao inovaciju, mada su to pre mene uradili drugi pisci poput Stivena Kinga, Nila Gejmena, Klajva Barkera... Svejedno, tako nešto je malo ko primenio u domaćoj književnosti i način na koji sam ja ispričao svoju priču u romanu jeste dosta drugačiji, pre svega sam vodio računa o tome da čitalac, baš kao i u stripu, može da "vidi" događaje i likove, da maltene učestvuje u radnji sa njima i doživi sve ono što je opisano u knjizi na način koji je malo više od puke naracije.
* GLAS: U "Konstantinovom raskršću" spajate "narodnu" i hrišćansku mitologiju sa nacističkim okultizmom. Koliki uticaj fikcija u "stvarnom životu" ima na običnog čovjeka?
STOJILjKOVIĆ: Ništa ja tu nisam spajao, sve to se zaista dešavalo i ja sam, grubo rečeno, samo prepisao istoriju. Za razliku od većine mojih kolega, ne gajim romantične zablude kako je književnost veća od života već, poput, recimo Andrića, smatram da nikad neće biti umetnosti kadre da do kraja opiše i prenese ono što najintenzivnije osećamo u životu. Tako je i sam Drugi svetski rat bio samo kulisa za jednu drugu, okultnu priču, a tako je i naše ovdašnje poimanje hrišćanstva u tesnoj vezi sa našim staroslovenskim nasleđem. Uticaj svega toga na običnog čoveka je mnogo veći nego što se to inače misli. Na kraju krajeva, istorija cele civilizacije je izgrađena od strane običnih ljudi, a ne od strane kraljeva i careva.
* GLAS: Koliko je u knjizi naglašena dihotomija: Nijemci-Srbi, hrišćansko-pagansko, četnici-komunisti i kakav ona ima značaj?
STOJILjKOVIĆ: Ta dihotomija postoji u priličnoj meri i nametnula se sama od sebe. Balkan je u svojoj suštini šizofrena sredina i ovde sve nekako funkcioniše kroz krajnosti; princip "zlatne" sredine je rezervisan za Švajcarce i Norvežane pa teško može da prođe kod Nemaca ili nas Srba, jer smo i jedni i drugi narodi koji teže ekstremima. Hrišćansko i pagansko ovde postoji od pamtiveka i njegov najjači simbol je upravo sam imperator Konstantin, koji je učinio presudne stvari za hriš-ćanstvo, a za sve to vreme bio i ostao paganin. Odnos komunista i četnika je nešto što savršeno prikazuje karakter Srba kao naroda, gde se braća po krvi ubijaju zbog ideoloških razlika. Sve to ima značaj u suštinskom, ali i sudbinskom smislu, evo, prošlo je više od pola veka od Drugog svetskog rata, a mi (ovde mislim na čitavu Evropu) smo još zaglavljeni tamo gde smo i bili.
Faustovska dilema kneza Lazara
Dejan Stojiljković trenutno radi na rukopisu romana čiji je radni naslov "Duge noći i crne zastave".
- U pitanju je priča iz srednjovekovne Srbije čija centralna tema je prvi sukob kneza Lazara sa sultanom Muratom. Radnja je smeštena u proleće 1386. godine i ima dve narativne ravni. Prva pripovedna linija opisuje potragu trojice vitezova - Kosančića, Obilića i Toplice za zagonetnom relikvijom ukradenom iz jednog pograničnog manastira, dok se druga bavi svojevrsnom faustovskom dilemom samog Lazara u osvit turske najezde - kazao je Dejan Stojiljković.
Izvor: www.glassrpske.com
Tada pisac mora da improvizuje i da upotrebi maštu kako bi jedan događaj spojio sa drugim. Fabulu romana "Konstantinovo raskršće" gradio sam upravo na taj način i izgleda da sam to učinio dovoljno vešto da čitaoci uglavnom ne mogu da razluče gde prestaje istorija, a počinje fikcija.
Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" pisac iz Niša Dejan Stojiljković, autor knjige "Konstantinovo raskršće", koja već neko vrijeme izaziva pažnju čitalaca, a našla se i u užem krugu kandidata za NIN-ovu nagradu.
* GLAS: Crtač ste stripova. Da li je to imalo uticaja na strukturu priče i "crtanje" prizora?
STOJILjKOVIĆ: Sa crtanjem sam se oprostio odavno, jer sam smatrao da nemam dovoljno talenta za to, ali sam zato ostao u vodama strip-scenaristike i strip teorije. To mi je umnogome pomoglo kod pisanja proze, jer strip ima i vizuelnu i narativnu dimenziju i one se u njemu na savršen način prepliću. Bilo je zanimljivo iskoristiti te zanatske trikove iz stripa u prozi i neki kritičari su to doživeli kao inovaciju, mada su to pre mene uradili drugi pisci poput Stivena Kinga, Nila Gejmena, Klajva Barkera... Svejedno, tako nešto je malo ko primenio u domaćoj književnosti i način na koji sam ja ispričao svoju priču u romanu jeste dosta drugačiji, pre svega sam vodio računa o tome da čitalac, baš kao i u stripu, može da "vidi" događaje i likove, da maltene učestvuje u radnji sa njima i doživi sve ono što je opisano u knjizi na način koji je malo više od puke naracije.
* GLAS: U "Konstantinovom raskršću" spajate "narodnu" i hrišćansku mitologiju sa nacističkim okultizmom. Koliki uticaj fikcija u "stvarnom životu" ima na običnog čovjeka?
STOJILjKOVIĆ: Ništa ja tu nisam spajao, sve to se zaista dešavalo i ja sam, grubo rečeno, samo prepisao istoriju. Za razliku od većine mojih kolega, ne gajim romantične zablude kako je književnost veća od života već, poput, recimo Andrića, smatram da nikad neće biti umetnosti kadre da do kraja opiše i prenese ono što najintenzivnije osećamo u životu. Tako je i sam Drugi svetski rat bio samo kulisa za jednu drugu, okultnu priču, a tako je i naše ovdašnje poimanje hrišćanstva u tesnoj vezi sa našim staroslovenskim nasleđem. Uticaj svega toga na običnog čoveka je mnogo veći nego što se to inače misli. Na kraju krajeva, istorija cele civilizacije je izgrađena od strane običnih ljudi, a ne od strane kraljeva i careva.
* GLAS: Koliko je u knjizi naglašena dihotomija: Nijemci-Srbi, hrišćansko-pagansko, četnici-komunisti i kakav ona ima značaj?
STOJILjKOVIĆ: Ta dihotomija postoji u priličnoj meri i nametnula se sama od sebe. Balkan je u svojoj suštini šizofrena sredina i ovde sve nekako funkcioniše kroz krajnosti; princip "zlatne" sredine je rezervisan za Švajcarce i Norvežane pa teško može da prođe kod Nemaca ili nas Srba, jer smo i jedni i drugi narodi koji teže ekstremima. Hrišćansko i pagansko ovde postoji od pamtiveka i njegov najjači simbol je upravo sam imperator Konstantin, koji je učinio presudne stvari za hriš-ćanstvo, a za sve to vreme bio i ostao paganin. Odnos komunista i četnika je nešto što savršeno prikazuje karakter Srba kao naroda, gde se braća po krvi ubijaju zbog ideoloških razlika. Sve to ima značaj u suštinskom, ali i sudbinskom smislu, evo, prošlo je više od pola veka od Drugog svetskog rata, a mi (ovde mislim na čitavu Evropu) smo još zaglavljeni tamo gde smo i bili.
Faustovska dilema kneza Lazara
Dejan Stojiljković trenutno radi na rukopisu romana čiji je radni naslov "Duge noći i crne zastave".
- U pitanju je priča iz srednjovekovne Srbije čija centralna tema je prvi sukob kneza Lazara sa sultanom Muratom. Radnja je smeštena u proleće 1386. godine i ima dve narativne ravni. Prva pripovedna linija opisuje potragu trojice vitezova - Kosančića, Obilića i Toplice za zagonetnom relikvijom ukradenom iz jednog pograničnog manastira, dok se druga bavi svojevrsnom faustovskom dilemom samog Lazara u osvit turske najezde - kazao je Dejan Stojiljković.
Izvor: www.glassrpske.com
Autor: Dejan Stojiljković
