Dejan Aleksić jedan je od najpoznatijih savremenih književnika za decu koji je jednako uspešan i na polju literature za starije kao i u pisanju dramskih komada. Objavio je deset knjiga pesama, knjigu drama i preko dvadeset knjiga za decu. Dvostruki je dobitnik nagrada „Politikin zabavnik“ i „Neven“, a među značajnim priznanjima koja je dobio za književno stvaralaštvo za decu nalaze se i Nagrada Zmajevih dečjih igara, „Zlatno Gašino pero“, nagrada Radio Beograda, nagrada Sajma knjiga u Beogradu, „Rade Obrenović“, „Plavi čuperak“, kao i međunarodna nagrada „Mali princ“. Ovog proleća pojavila mu se i nova knjiga za decu pod interesantnim nazivom „Džinovi, strašila i nešto treće“. O svojoj novoj knjizi, pisanju za decu i odrasle, i literaturi u današnje vreme u intervjuu za nedeljnik Ekspres govori književnik Dejan Aleksić.

Kako biste predstavili vašu novu knjigu „Džinovi, strašila i nešto treće“?

Kao i većina mojih knjiga za decu, i ova je zasnovana na igri i čuđenju. Najpre mom, a potom i čitaočevom. Književnost za decu je svakako velika i lepa igra duha, a čuda su, ako smo dobri posmatrači sveta koji nas okružuje, svuda oko nas. Treba ih primetiti i pokrenuti čitalačku imaginaciju. Otuda je i ova knjiga poziv mladom čitaocu da se snalazi u igri neočekivanih situacija i aktera.

U ovoj knjizi su bića koja svojim odlikama štrče od ostalog sveta. Nije li u današnje vreme upravo to najopasnije – razlikovati se od drugih?

Možda nije bezazleno razlikovati se i biti drugačiji, ali zamislite svet beskrajno istih replika i jednoumlja. Ko bi voleo da živi u tako monotonoj stvarnosti? Naposletku, naša civilizacija je napredovala isključivo zahvaljujući onima koji su imali dara da stvari vide drugačije. Takvi su menjali svet.

Koliko je teško stvarati za decu, da li su najmlađi zaista najzahtevnija čitalačka publika?

Deca su spontana i u tome je snaga njihove iskrenosti. Ne nastupaju s predumišljajem. Može im se, naravno, ponešto podmetnuti, ali svaka manipulacija je kratkog daha. Najmanje vole da budu potcenjeni. Da biste pisali za decu, govorio je Duško Radović, morate se podići na njihov nivo. Ko to ne ume, bolje je da se kloni književnosti za decu. Za takve „pisce“ deca su „prezahtevna“.

Postoji uverenje da deca i tinejdžeri danas sve manje čitaju jer su telefoni i tableti odneli prevagu. Da li je baš tako?

Za jedan deo najmlađe populacije jeste tako. Međutim, deca ipak, čini mi se, nisu izgubila poverenje u knjigu. Knjiga jeste mnogo sporiji medij od onoga što nudi internet, jer traži bolju i dužu pažnju, aktivno prisustvo u tekstu, napor da se pročitano pretvori u sliku, aktivira kritičko mišljenje... Ali, s druge strane, nudi i dublje iskustvo i trajniju korist. Podstiče svakovrsni razvoj. Deca to umeju da osete.

Pre četiri godine objavili ste roman „Petlja“ za koji ste dobili nagradu „Miloš Crnjanski“ i nagradu „Vladan Desnica“. Otkuda taj iskorak u svet proze i to za odrasle, kakvo je to bilo iskustvo za vas?

Prvenstveno sam pesnik, i najbolje se osećam u takvom stvaralačkom pejzažu. Moj um tako funkcioniše, razmišljam i u stvarnosnim okvirima pojave razumem kao pesnik. Roman sam pisao samo zato što u poeziji nisam mogao da nađem odgovarajuć formalni model za ono što je trebalo izraziti. Bilo je to nesvakidašnje i krupno iskustvo. U takvim poduhvatima naučite i ponešto o sebi, sopstvenoj doslednosti i izdržljivosti. Slikovito rečeno, pisanje pesme je sprint na sto metara. Roman je posve druga atletska disciplina. Ne zahteva eksplozivnost, ali računa na istrajnost i racionalan raspored koncentracije i snage. Roman je maraton.

Kako vidite književnu scenu u Srbiji danas?

Živa je, sigurno predstavlja bolju stranu ovog društva. A često ćete čuti da je poezija verovatno najkvalitetniji deo srpske književnosti u ovom trenutku. S tim se slažem. Poezija ima načine da o aktuelnim pitanjima kaže suštinski važne stvari, a da to ne bude površno i feljtonski ravno. Mislim da će budući proučavaoci naših sadašnjih društvenih tema, sociolozi, filozofi, politikolozi, istoričari i teoretičari kulture imati sjajne izvore informacija u pesničkim knjigama. To se sada možda ne čini tako, samo zato što poezija, kada je prava, ne aktualizuje fenomene društva neposredno, već s periferije. A znamo da se ono ključno uvek bolje vidi upravo s rubova i margina.

Može li sve veći uticaj veštačke inteligencije na sve sfere ljudskog života ugroziti i umetnost i književnost?

Ne čini mi se tako. Veštačka inteligencija je, za sada, samo operativna upotreba obilja podataka. Ta stvar, tačno je, uči i razvija se. Ali to čini na osnovu našeg iskustva. Još uvek nema svoje iskustvo, već samo užasno brzu i efikasnu kombinatoriku podataka zasnovanih na iskustvu ljudi. Kada govorimo o umetnosti, to je ništa više nego puko oponašanje. Ona može da komponuje nalik na Mocarta ili da piše nalik na Prusta, ali upravo to nalik pravi razliku. To može biti sjajno oruđe, ali mene više plaši zloupotreba. Svaki tehnološki izum ima svetlu i tamnu stranu. Dakle, opet je do nas i naše zrelosti.

Pre desetak godina bila je zapažena i vaša drama „Vina i pingvina“ izvedena u Kraljevačkom pozorištu. Kako je bilo kroz tu dramu vratiti se u mračne devedesete?

Nisam se samo vraćao u devedesete, već sam imao nameru da napišem tekst koji pravi univerzalne portrete ljudi u ekstremnim društvenim okolnostima. Doba je samo dekor. Ljudski karakter je materijal podložan na devijacije. Pitanje je samo kako će ko podneti pritisak. Moral bi bio onaj orijentir prema kome se određujemo tražeći izlaze i put. Međutim, ponekada se događa da i moral dobije svoje preoblikovanje, pod uticajem onih koji ga instaliraju u društvu. To je kao kada vam poture pogrešne saobraćajne znake. Dobar ste vozač, ali tendenciozno izmenjeni znaci vas odvedu u propast.

Da li je po vašem mišljenju za književnike lakše ili teže da stvaraju u ovako turbulentnim vremenima u kojima se nalazi celi svet?

Za satiričare je, ubeđen sam, ovo vreme idealno. U Srbiji su satiričari kao u Eldoradu, mitskoj zemlji zlatnih rudnika. Ne moraju mnogo da izmišljaju, sama stvarnost je satirična, sve im je na dlanu. Ali i za vascelu književnost, pokazuje se kroz periode nevesele istorije, ovakva neuralgična vremena mogu biti plodno tlo. Nije nam to za veliku utehu, samo primećujem. Slično je i u biološkim tipovima evolucije: ekstremno okruženje i uslovi života primoravaju vas da se oblikujete po meri opstanka. Za to su potrebne izuzetne sposobnosti. Naša književnost je, delom, vitalna i zbog toga.

Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres