NIN-ov žiri, u sastavu Aleksandar Jerkov (predsednik), Adrijana Marčetić, Jelena Mladenović, Vladimir Gvozden i Mladen Vesković, na sastanku 12. januara odabrao je šest naslova za najuži izbor. Na konkurs za 72. NIN-ovu nagradu za roman godine stiglo je 195 romana, u širem izboru bilo ih je 39, u užem 13. Ime dobitnika saopšteno je 19. januara u Zadužbini Ilije M. Kolarca, a svečano uručenje odražaće se sedam dana kasnije na istom mestu. Sa autorima je 14. januara, uoči dodele, razgovarala urednica kulture u NIN-u Tatjana Nježić.

„Većina rana ne može dokraja da se zaceli. Onda možda nije ni cilj stremiti ka tome, već naučiti kako da idemo dalje uprkos njihovom postojanju“, kaže Darko Tuševljaković, čiji je roman „Karota“ u najužem izboru za 72. NIN-ovu nagradu za roman godine (a od danas zvanično i dobitnik nagrade, prim. ured.).

Reč je o delu u čijem središtu je junak čije je detinjstvo mirisalo na Jadran i Zadar, ali su ga politički vihori novije nam istorije odveli u Beograd i u more bolnih pitanja, a u izjavi za NIN, govoreći o tome šta je bio ključni, inicijalni motiv da napišete roman „Karota“ („Laguna“), kaže:

„Poriv da pišem o Zadru, gradu u kom sam proveo deo detinjstva, postojao je odavno, ali nije bilo jednostavno sagraditi priču koja će odgovarati mojim stalno promenljivim utiscima o tom gradu i uspomenama na njega.“

Dakle?

Želeo sam da se priča oslanja na iskustvo, ali da se odvoji od ispovednog, da u tom smislu prati postupak koji sam i ranije primenjivao, a to je da se doživljeno provuče što podrobnije kroz unutrašnje filtere, jer se tako ono preobražava u nešto novo i neočekivano. Inicijalna kapisla je, mislim, bila pomisao da su ljudi koji su silom prilika menjali lokacije zapravo svaki put započinjali život iz početka. Od toga se, postepeno, razvila priča o Karoti i Zadru kojom sam bio zadovoljan.

U jednoj od „glavnih uloga“ je, između ostalog, rat, tj. senka rata, a jedno od pitanja koje to otvara je koliko kontekst oblikuje čoveka, njegov lični život, čak i karakter?

Ponekad se čini da je postavljanje junaka naspram pozadine sačinjene od sudbonosnih događaja ekstravagantno i možda je postojalo vreme u kom za tim nije bilo potrebe, u kom ste mogli pričati o nečijem životu, a da ne prizivate kataklizmičnu širu sliku, ali ja se tog vremena ne sećam. Mi iz dana u dan živimo pod balastom konteksta, onog neposrednog i onog šireg, globalnog; praktično živimo taj kontekst, izjednačavamo ga sa sobom, tako da naravno da je on zaslužan ili kriv za štošta u našem iskustvu i da je teško ne obraditi ga umetnički – ili makar to pokušati. Rat je kontekst koji je, očito, stalno aktuelan. Dovoljno je pogledati dnevne vesti. One od pre trideset i kusur godina ili današnje – svejedno je.

A koliko i kako prošlost određuje budućnost (pojedinca i/ili naroda)?

Razmišljajući o romanu, bavio sam se odnosom prema sopstvenoj prošlosti i sećanju na nju. Reč je o neobičnoj podeljenosti, s jedne strane, iako je od sadašnjeg mene odvojena i vremenski i prostorno, ona i dalje igra važnu ulogu u mom životu, jer je (u najvećoj meri) neizbrisiva, dok je sa druge strane upravo vremensko-prostorna odeljenost čini duhom koji ne pripada sadašnjosti, već je, nepozvan, pohodi. Istovremeno zadržati prethodnog sebe i odmaći od njega, to je mudrost koju je izuzetno teško dosegnuti i mislim da se moji likovi ponajviše njome bave. Ako postoji prostor na kom prošlost uvek predstavlja teret, onda je to ovaj prostor na kom živimo, ali šta raditi s tim saznanjem? Ne možete je odseći makazama, međutim, ako smo stalno pod teretom, kako ćemo ići napred? Knjiga u tom smislu više postavlja pitanja nego što nudi odgovore, no, verujem da je piščev zadatak da upravo to čini.

Na stranicama se prepliće priča o pet dečaka, pet načina mišljenja, pet sudbina.... koje, između ostalog, otvaraju dilemu koliko ljudi danas imaju ili nemaju snage (pameti, hrabrosti...) za oprost?

Iako je zaista teško danas svet oko sebe posmatrati kroz vedar filter, u meni opstaje nada da smo u stanju da oprostimo i zamolimo za oprost. Mislim da se na individualnom nivou to dešava, da se oduvek dešavalo i da će tako biti i nadalje: ljudskost i empatiju nijedan viši cilj ne bi trebalo da nam oduzme. U romanu, doduše, nisam sebi dozvolio velike izlive optimizma, ali jesam (nekim) likovima ponudio mogućnost izlaza, svetlo na kraju tunela do kog će još morati da se pomuče da dođu, ali koje, svejedno, pokazuje put.

Šta sa ranama koje (ne) mogu da zacele?

Većina rana ne može dokraja da se zaceli. Onda možda nije ni cilj stremiti ka tome, već naučiti kako da idemo dalje uprkos njihovom postojanju.

Autor: Tatjana Nježić
Izvor: nin.rs