„Kći trgovca svilom“ govori o potrazi za sopstvenim identitetom – tema kojoj se često vraćam, jer je deo mene same. Ljudi me često pitaju da li u likovima mojih romana postoji deo mene i naravno da postoji. Rođena sam u Maleziji i tu rasla do svoje devete godine. Kada sam došla u Englesku, šok je bio toliki da sam se osećala kao autsajder. Ko sam ja, ko je ta preplanula devojčica kovrdžave plave kose? Prilično sam sigurna da su se to pitala i ostala deca, i odgovor na to je nešto čemu se vraćam postavljajući izazove likovima mojih romana. U mojoj trećoj knjizi „Kći trgovca svilom“, Nikol Dival je ta koja traži odgovore. Zapravo, ona je „tragalac“ na više načina, baš kao i ja. Ona želi da sazna kome može verovati u svetu u kom niko nije onakav kakav izgleda, i želi da sazna zašto se nigde ne uklapa.

I dok Nikol ne liči previše na mene, morala sam da kopam po sebi i koristim lična osećanja i iskustva da bih pisala o njoj. U prvoj verziji ne idem previše duboko, jer tada u suštini jednostavno samoj sebi pričam priču. U slučaju romana „Kći trgovca svilom“ većina rada na likovima došla je kasnije i najizazovnije je bilo pisanje o Marku. On je tajanstveni Amerikanac i trebalo mi je nekoliko verzija rukopisa da bih shvatila da sam dala samo njegove osnovne obrise. Zato sam morala da saznam više o njemu i to sam učinila postavljajući sebi pitanja. Šta on stvarno želi? Čega se plaši? Šta mu je potrebnije više od svega? I tako dalje, sve dok tom liku nisam izgradila dovoljno slojeva.

Nikoline nedoumice potiču iz činjenice da je mešovitog porekla, francusko-vijetnamskog, u vreme kada biti osoba mešovite rase nije bilo prijatno. Priča se takođe bavi i sestrinskim suparništvom – u ovom slučaju je u pitanju nepoverenje i ljubomora između sestara Dival. To što se obe zaljubljuju u istog muškarca nimalo ne pomaže. Između njih postoji ta neverovatno bliska veza kakva se nalazi često među sestrama, ali jedna od njih izgleda kao Francuskinja a druga kao Vijetnamka, i ova podela se provlači kroz priču. Ovde je izazov bio pronaći način da obe sestre deluju ubedljivo, ali takođe i da ne budu predstavljene na crno-beli način. U početku je njihov odnos bio previše zategnut, pa sam morala da ublažim oba lika kako bi njihov odnos bio suptilniji i verodostojniji. Tako da sam im u drugoj i trećoj verziji dodavala slojeve da bih izgradila složene likove.

Radnja se odvija u pedesetim godinama 20. veka, tokom borbe između francuskih kolonijalnih vlasti i Vijetmina, nacionalista (a kasnije komunista) koji su se borili da povrate kontrolu nad svojom zemljom. Još jedan izazov mi je bio da stvorim likove koji veruju u ispravnost svoje borbe, ali se nalaze na potpuno suprotnim stranama. To sam uradila tako što sam postavila Nikol između njih, koja je krajnje nesigurna kome da veruje i neodlučna gde leži njena odanost. Na taj način sam mogla da ispitam oba gledišta. Nikol mora da odluči ko je u pravu. Da li su to Francuzi koji su, kako tvrdi njen otac, toliko toga uradili za zemlju svojom civilizatorskom misijom ili je to Vijetmin koji žele natrag svoju zemlju? Nikol voli Vijetnam i ne želi da misli da zemlja koju smatra svojom, to zapravo nije. To je takođe odjek mog iskustva. Ja sam osećala da je Malezija moja zemlja a ne Engleska, ali zapravo ona to nije bila i kada smo morali da odemo, osećala sam se kao osoba koja nigde ne pripada.

Kada me ljudi pitaju odakle dobijam ideje, obično kažem iz glave, ali kada su u pitanju teme i likovi, onda kažem da je to iz srca. Mislim da pisci često koriste svoja iskustva i pitanja koja ih zanimaju, ali se onda desi neka vrsta alhemije i stvori se nešto drugačije: to više nije autorova priča već priča likova iz romana. Koristite sopstveno razumevanje, znanje i istraživanje da biste stvorili svet te priče. Za mene se ne radi toliko o „piši ono o čemu znaš“ koliko „piši ono što osećaš i što si osetila“.

Tako da ja, iznad svega, pokušavam učiniti da iskustva mojih likova, ma kakva ona bila, deluju autentično. Dok se neki likovi pojave potpuno formirani – mogu da im čujem glas, vidim kako hodaju, razumem njihove porive – za druge je potrebno više rada, ali kada je knjiga završena oni su tako stvarni za mene, kao da su u pitanju živi ljudi. I tada je vreme da kažem zbogom i počnem ponovo taj divan proces otkrivanja novog sveta i novih likova.

Izvor: writing.ie