Da se podsetimo ko je Mort
Smrt dolazi po svakog od nas. Kada je došla po Morta, ponudila mu je posao. Pošto ga je uverila da nije neophodno da bude baš mrtav, Mort prihvata posao. Medutim, uskoro otkriva da romantične težnje ne idu uz odgovornost koju nosi šegrtovanje kod Smrti.
Ovu predivnu knjigu napisao je Teri Pračet, i ovo je možda i moja najomiljenija. Uzeti temu kao što je smrt i pretvoriti je u priču koja je toliko zabavna i srdačna izvanredno je dostignuće. „Mort“ je ispričan kroz naraciju u trećem licu i sadrži sav vrcavi humor i sjajna društvene zapažanja koja su postala prepoznatljiv znak Pračetovih romana.
„Mort“ je prvi od romana o Disksvetu u kojem jednu od glavnih uloga ima Smrt. Lik Smrti privukao je pažnju svojim duhovitim komentarima i pojavljivanjem u „Boji magije“ i „Svetlosti čudesnog“ a reakcije čitaoca mora da su ubedile Pračeta da je stvorio junaka koji zaslužuje mnogo više prostora. Smrt igra prvu sporednu ulogu uz Morta koji je savršen predstavnik tinejdžera nespretnjakovića, svog u laktovima i kolenima. Izabel i Alfred su takođe članovi male „porodice“ Smrti, a Albert kasnije dobija i svoj sopstveni roman.
Bilo je prilično sramotno za Mortovu porodicu to što je najmlađi sin neozbiljan a za hortikuluru ima taletna otprilike kao i mrtva morska zvezda. Nije baš da on uopšte nije bio od pomoći ali je posedovao tu posebnu vrstu nejasne vesele bespomoćnosti od koje su odrasli ljudi brzo naučili da strahuju.
Bilo je nešto zarazno, moguće i smrtonosno u vezi s njom. Mort je bio visok, crvenokos i pegav, sa telom koje je delovalo kao da se ne da kontrolisati, budući da je sav koščat.
Priča teče glatko, sa obiljem duhovitosti i mudrosti. Smrt uvek priča velikim slovima, što je genijalan potez po mom mišljenju; jednostavno čujete kako kovčezi škripe i zvona zvone svaki put kad Smrt progovori. Razne su vrste humora u „Mortu“: nailazimo na ironiju, brojne dvosmislenosti kao i česte igre rečima. A opet, ništa nije pretrano niti prečesto korišćeno, a sve zajedno rezultira različitim reakcijama kod čitalaca, od grohotnog smeha do ironičnog osmejka. U jednom prikazu sam čitao kako jedan od čitaoca kao glas Smrti u svojoj glavi čuje glas glumca Brajana Blesda. Mislim da je ovo stvarno fantastičan izbor ali lično sam više sklon ledenom bezbojnom glasu lišenom svake emocije.
„Mort“ je za dlaku bolji od „Boje magije“ i „Svetlosti čudesnog“, stil pisanja je dosledno vrhunski a humor savršeno izbalansiran – već i sama ideja o Smrti koja prolazi kroz sredovečnu krizu je dovoljna da se osmehnete. Jedan od razloga za to što je Pračet uspeo da pretvori kosača duša u tako voljeni lik je to što nam je prikazao brižnu stranu Smrti. Već na samom početku knjige Smrt zrači jedva potisnutim besom zbog nepotrebne smrti nedužnih mačića bačenih u bunar.
Izvor: fantasybookreview.co.uk
Prevod: Dušica Novaković
Ovu predivnu knjigu napisao je Teri Pračet, i ovo je možda i moja najomiljenija. Uzeti temu kao što je smrt i pretvoriti je u priču koja je toliko zabavna i srdačna izvanredno je dostignuće. „Mort“ je ispričan kroz naraciju u trećem licu i sadrži sav vrcavi humor i sjajna društvene zapažanja koja su postala prepoznatljiv znak Pračetovih romana.
„Mort“ je prvi od romana o Disksvetu u kojem jednu od glavnih uloga ima Smrt. Lik Smrti privukao je pažnju svojim duhovitim komentarima i pojavljivanjem u „Boji magije“ i „Svetlosti čudesnog“ a reakcije čitaoca mora da su ubedile Pračeta da je stvorio junaka koji zaslužuje mnogo više prostora. Smrt igra prvu sporednu ulogu uz Morta koji je savršen predstavnik tinejdžera nespretnjakovića, svog u laktovima i kolenima. Izabel i Alfred su takođe članovi male „porodice“ Smrti, a Albert kasnije dobija i svoj sopstveni roman.
Bilo je prilično sramotno za Mortovu porodicu to što je najmlađi sin neozbiljan a za hortikuluru ima taletna otprilike kao i mrtva morska zvezda. Nije baš da on uopšte nije bio od pomoći ali je posedovao tu posebnu vrstu nejasne vesele bespomoćnosti od koje su odrasli ljudi brzo naučili da strahuju.
Bilo je nešto zarazno, moguće i smrtonosno u vezi s njom. Mort je bio visok, crvenokos i pegav, sa telom koje je delovalo kao da se ne da kontrolisati, budući da je sav koščat.
Priča teče glatko, sa obiljem duhovitosti i mudrosti. Smrt uvek priča velikim slovima, što je genijalan potez po mom mišljenju; jednostavno čujete kako kovčezi škripe i zvona zvone svaki put kad Smrt progovori. Razne su vrste humora u „Mortu“: nailazimo na ironiju, brojne dvosmislenosti kao i česte igre rečima. A opet, ništa nije pretrano niti prečesto korišćeno, a sve zajedno rezultira različitim reakcijama kod čitalaca, od grohotnog smeha do ironičnog osmejka. U jednom prikazu sam čitao kako jedan od čitaoca kao glas Smrti u svojoj glavi čuje glas glumca Brajana Blesda. Mislim da je ovo stvarno fantastičan izbor ali lično sam više sklon ledenom bezbojnom glasu lišenom svake emocije.
„Mort“ je za dlaku bolji od „Boje magije“ i „Svetlosti čudesnog“, stil pisanja je dosledno vrhunski a humor savršeno izbalansiran – već i sama ideja o Smrti koja prolazi kroz sredovečnu krizu je dovoljna da se osmehnete. Jedan od razloga za to što je Pračet uspeo da pretvori kosača duša u tako voljeni lik je to što nam je prikazao brižnu stranu Smrti. Već na samom početku knjige Smrt zrači jedva potisnutim besom zbog nepotrebne smrti nedužnih mačića bačenih u bunar.
Izvor: fantasybookreview.co.uk
Prevod: Dušica Novaković
