Pandemija virusa korona potvrdila je koliko predviđanja u futurističkoj i distopijskoj fikciji mogu biti tačna, ali i koliko stvarnost ume da bude mnogo maštovitija od književnosti, pri čemu se ne misli samo na virus kao globalni zdravstveni problem, nego i na ponašanje samih ljudi u opštoj izolaciji i vanrednom stanju – od poricanja da je zaraza buknula, preko panike i ishitrenih poteza, do optužbi na račun lekara i vlasti što bolest nije na vreme prepoznata kao prvorazredna opasnost.

Inspirisan reakcijama koje je izazvala planetarna kriza, Marko Vidojković sačinio je kratke priče koje su se našle u zbirci „Kovid 19+“.

Ovo su satirične priče i jedino ih kao takve treba razumeti, jer Vidojković nije iznosio sopstvene stavove, tumačenja i shvatanja aktuelnih problema, nego ih je predstavljao uglavnom kroz književne likove koji razmišljaju potpuno suprotno od samog pisca, pa je stoga i očekivano što maltene iz svake rečenice izbija neskrivena ironija i što su gotovo svi likovi utoliko više groteskni koliko se trude da ispadnu pametni, mudri i dovitljivi u situacijama kojima nisu dorasli.

A kad bi se u tim pričama zanemario ironičan ton, one bi delovale kao istinita slika puke svakodnevice, jer iako se mnoge završavaju kataklizmičnim katastrofama, iako su mnoge ispunjene događajima i likovima koji ne idu u domen realnosti nego zadiru u mitske i legendarne svetove, opet se prepoznaju i razobličavaju problemi koji su postojali pre same pandemije, ali ih je ona još više izoštrila i izvukla u prvi plan.

Kao i u svakoj zbirci, nađe se među pričama poneki izuzetak, i u tematskom i u formalnom smislu, pa je tako i u Vidojkovićevoj zbirci „Kovid 19+“, koja se najviše odnosi na fenomen pandemije, ali dotiče i druge društvene, političke i nacionalne teme koje su znale da privuku pažnju javnosti između dva preseka zaraženih i umrlih.

Tako se priča „Pederbal“, čija je radnja zasnovana na istinitom događaju, prvenstveno osvrće na licemerje onih koji sami ne poštuju mere koje su doneli i pritom im se javni odnos prema seksualnim slobodama razlikuje od privatnog – što ne bi bilo toliko šokantno da nisu u pitanju visoki evropski zvaničnici koji karijeru grade na potpuno suprotnim stavovima od onih koje su demonstrirali svojim ponašanjem.

Priča „Spomenik“ se na satiričan način osvrće na podizanje i svečano otkrivanje spomenika Stefanu Nemanji, koje se takođe desilo usred strogih zabrana bilo kakvih okupljanja, ali se kroz nadrealnu šetnju i apokaliptičnu štetu koju sâm spomenik čini razotkrivaju realni problemi zaklonjeni iza monumentalnog spomenika.

Iako je rečeno da „Kovid 19+“ treba posmatrati kao zbirku priča, nije naodmet istaći da i na tom planu postoji izuzetak, te da je jedan tekst sastavljen u vidu dramskog igrokaza i da mu je dat bukvalni naziv „Prava drama“, jer ne samo što je to drama u formalnom smislu, nego će razgovor na nebesima, koji vode hrišćanska božanstva i svetitelji, dobiti dramatičan ton povodom problema koji je čak i u vreme najvećeg buktanja virusa znao da izazove mnogo veće rasprave nego sama pandemija.

Ne treba se, na kraju, čuditi što je Vidojković zbirku „Kovid 19+“ otvorio epilogom, a zatvorio prologom, jer u situaciji kad se više veruje neproverenim informacijama nego stručnim savetima, već je sve dovoljno izokrenuto, pa može i jedna knjiga da se završi pre nego što je počela, tim pre što će tako i u očima sopstvenih likova delovati stvarnije i razumnije nego da se išlo uobičajenim redom.

Autor: Dušan Milijić