Laguna je nedavno objavila autobiografski roman Gorana Babića „Vidno polje“, koji je uz prisustvo autora predstavljen 25. maja u knjižari Delfi SKC.
O novoj knjizi i stvaralaštvu velikog jugoslovenskog pisca, pesnika, prozaiste, dramaturga, novinara, konceptualnog umetnika i društvenopolitičkog radnika govorili su i Drinka Gojković, književna prevoditeljka sa nemačkog jezika, Muharem Bazdulj, novinar i pisac, i Janja Stjepanović, urednica knjige.
Sastavljena od brojnih anegdota o poznatim piscima, umetnicima, političarima, privatnih pisama, polemičkih članaka, dokumenata, fotografija, pesama… ova neobična knjiga vodi čitaoca kroz niz priča iz autorove lične istorije, koja se prepliće s istorijom čitave jedne epohe.
„Velike zasluge što se ova knjiga pojavila imaju moja kćer Maša i Janja. Kako vreme prolazi i kad je gledam, primećujem šta bi sve trebalo dodati u novom izdanju, ali kad saberem pozitivno i negativno zadovoljan sam knjigom, mogla je biti mnogo gora“, našalio se na početku Goran Babić.
Muharem Bazdulj je na početku svog izlaganja rekao da je bio gost brojnih promocija, ali da nikada nije bio toliko počastvovan kao kada ga je Laguna pozvala da predstavi knjigu Gorana Babića: „On je u ovom trenutku i sinegdoha i metafora jugoslovenske književnosti, čovjek koji je svestan da je istina na margini, a mi patimo kao narod i kao kultura od glaukoma tzv. prve i druge Srbije. Goran Babić je jedini svedok tradicije bez potrebe da pravi bilo kakve revizije. O ljudima koji su njegovi ideološki neistomišljenici a koji su mu prijatelji piše izuzetno toplo. On je čovek koji ne laže, a u ovom društvu ako ne lažete, već ste subverzivni“.
Drinka Gojković smatra da je „Vidno polje“ roman o izgubljenim iluzijama: „Goran obuhvata prethodni život, vreme Drugog svetskog rata i nastajanje vere da će posle toga nastupiti jedan bolji svet. Kroz knjigu svedočimo o postepenom krunjenje tog sveta i sve to je živo predočeno kroz čudesnu mrežu najrazličitije elemenata. ’Vidno polje’ je, po mom mišljenju, roman o gubicima, o kojima Goran ne govori patetično, sa nekom vidljivom tugom, setom, melanholijom, već govori činjenično kao neko ko je potpuno svestan da je to priroda sveta a da uprkos tome mi imamo svoja ubeđenja, i tih ubeđenja se ne odričemo, i tim ubeđenjima pokušavamo da damo važnost nekom sopstvenom životu“.
Pesnik Siniša Tucić je svojevremeno napisao o Goranu Babiću da je „jedini i najdosledniji kao jedan od najvećih književnika iz Hrvatske branio prava Srba i preko noći je sa ženom i jednogodišnjom ćerkom zauvek napustio Zagreb, jer mu je život bio ugrožen“: „Poslednji svoj tekst u Hrvatskoj je napisao kada je na zidu u kvartu Dubrava video grafit ZABRANJENO ZA SRBE, PSE I CIGANE. Tekst je završio rečenicom: ’Tražite me među Srbima, psima i Ciganima.’“
Prognan iz Hrvatske 1991. godine, u Beogradu je sa nama proživeo sankcije, bedu i bombardovanje i nastavio neumorno da piše, otvorivši novu veliku temu u svojoj književnosti – egzil.
„Umjetnost je za mene bila pojas za spasavanje. Ja sam se stalno davio ali uvek bi odnekud doletio taj pojas. Da nije bilo umetnosti, ne bi ni mene bilo“, rekao je Goran Babić.
Sastavljena od brojnih anegdota o poznatim piscima, umetnicima, političarima, privatnih pisama, polemičkih članaka, dokumenata, fotografija, pesama… ova neobična knjiga vodi čitaoca kroz niz priča iz autorove lične istorije, koja se prepliće s istorijom čitave jedne epohe.
„Velike zasluge što se ova knjiga pojavila imaju moja kćer Maša i Janja. Kako vreme prolazi i kad je gledam, primećujem šta bi sve trebalo dodati u novom izdanju, ali kad saberem pozitivno i negativno zadovoljan sam knjigom, mogla je biti mnogo gora“, našalio se na početku Goran Babić.
Muharem Bazdulj je na početku svog izlaganja rekao da je bio gost brojnih promocija, ali da nikada nije bio toliko počastvovan kao kada ga je Laguna pozvala da predstavi knjigu Gorana Babića: „On je u ovom trenutku i sinegdoha i metafora jugoslovenske književnosti, čovjek koji je svestan da je istina na margini, a mi patimo kao narod i kao kultura od glaukoma tzv. prve i druge Srbije. Goran Babić je jedini svedok tradicije bez potrebe da pravi bilo kakve revizije. O ljudima koji su njegovi ideološki neistomišljenici a koji su mu prijatelji piše izuzetno toplo. On je čovek koji ne laže, a u ovom društvu ako ne lažete, već ste subverzivni“.
Drinka Gojković smatra da je „Vidno polje“ roman o izgubljenim iluzijama: „Goran obuhvata prethodni život, vreme Drugog svetskog rata i nastajanje vere da će posle toga nastupiti jedan bolji svet. Kroz knjigu svedočimo o postepenom krunjenje tog sveta i sve to je živo predočeno kroz čudesnu mrežu najrazličitije elemenata. ’Vidno polje’ je, po mom mišljenju, roman o gubicima, o kojima Goran ne govori patetično, sa nekom vidljivom tugom, setom, melanholijom, već govori činjenično kao neko ko je potpuno svestan da je to priroda sveta a da uprkos tome mi imamo svoja ubeđenja, i tih ubeđenja se ne odričemo, i tim ubeđenjima pokušavamo da damo važnost nekom sopstvenom životu“.
Pesnik Siniša Tucić je svojevremeno napisao o Goranu Babiću da je „jedini i najdosledniji kao jedan od najvećih književnika iz Hrvatske branio prava Srba i preko noći je sa ženom i jednogodišnjom ćerkom zauvek napustio Zagreb, jer mu je život bio ugrožen“: „Poslednji svoj tekst u Hrvatskoj je napisao kada je na zidu u kvartu Dubrava video grafit ZABRANJENO ZA SRBE, PSE I CIGANE. Tekst je završio rečenicom: ’Tražite me među Srbima, psima i Ciganima.’“
Prognan iz Hrvatske 1991. godine, u Beogradu je sa nama proživeo sankcije, bedu i bombardovanje i nastavio neumorno da piše, otvorivši novu veliku temu u svojoj književnosti – egzil.
„Umjetnost je za mene bila pojas za spasavanje. Ja sam se stalno davio ali uvek bi odnekud doletio taj pojas. Da nije bilo umetnosti, ne bi ni mene bilo“, rekao je Goran Babić.
