Da li su vaše uspomene iz detinjstva lažne? Prema mišljenju doktorke Džulije Šo ne možete verovati čak ni svojim najdragocenijim sećanjima
Mnogi ljudi veruju da mogu da se sete najbitnijih događaja iz svog života. Ali dr Džulija Šo kaže da te uspomene nisu pouzdane kao što mislimo.
Tumaranje kroz baštu, naš prvi dan u školi, ljubavne muke iz tinejdžerskih dana i rođenje naše dece. Bez sumnje, većina vas će verovati da može da se seti nekih ili svih ovih događaja.
Šta bi se dogodilo kada bih vam rekla da vaše najdragocenije uspomene nisu pouzdane kao što mislite? Ili da vas čak mogu navesti da vatreno verujete u stvari koje vam se nikad nisu ni dogodile?
Sigurno ćete odbaciti ovu ideju odmah na početku. Ali u sklopu mog posla psihološkog istraživača na londonskom univerzitetu Saut Benk – gde sam specijalizirala oblast nepouzdanosti ljudske memorije – ovo sam uradila mnogo puta.
Posle samo nekoliko seansi sa mnom, mogu vas navesti da poverujete u stvari koje su kompletna izmišljotina. Čak sam uspela u tome da ljude koji se najviše pridržavaju zakona dovedem do toga da veruju da su počinili zločine, iako se ništa od toga nije zaista desilo.
Možda sve ovo zvuči šokantno, ali postoji svrha ovih mojih misaonih igara. Moji eksperimenti pomažu pri otkrivanju toga kako nastaju ozbiljni poremećaji u memoriji – ključno pitanje kada se radi o krivičnom pravosuđu, gde se u velikoj meri oslanjamo na sećanja svedoka, žrtava i osumnjičenih.
Stvarajući lažne slike zločina, istakla sam probleme koje naša lažna sećanja predstavljaju kao stvarnost.
Šta bi se dogodilo kada bih vam rekla da vaše najdragocenije uspomene nisu pouzdane kao što mislite? Ili da vas čak mogu navesti da vatreno verujete u stvari koje vam se nikad nisu ni dogodile?
Sigurno ćete odbaciti ovu ideju odmah na početku. Ali u sklopu mog posla psihološkog istraživača na londonskom univerzitetu Saut Benk – gde sam specijalizirala oblast nepouzdanosti ljudske memorije – ovo sam uradila mnogo puta.
Posle samo nekoliko seansi sa mnom, mogu vas navesti da poverujete u stvari koje su kompletna izmišljotina. Čak sam uspela u tome da ljude koji se najviše pridržavaju zakona dovedem do toga da veruju da su počinili zločine, iako se ništa od toga nije zaista desilo.
Možda sve ovo zvuči šokantno, ali postoji svrha ovih mojih misaonih igara. Moji eksperimenti pomažu pri otkrivanju toga kako nastaju ozbiljni poremećaji u memoriji – ključno pitanje kada se radi o krivičnom pravosuđu, gde se u velikoj meri oslanjamo na sećanja svedoka, žrtava i osumnjičenih.
Stvarajući lažne slike zločina, istakla sam probleme koje naša lažna sećanja predstavljaju kao stvarnost.
Istina je da nijedno od nasih sećanja nije sveto. Koliko god da mislili da dobro pamtite, pokazaću vam kako mozak i društveno okruženje obrću našu memoriju, tako da ćete imati sve razloge ovog sveta da više nikad ne verujete svom sećanju.
To će vas ostaviti sa razmišljanjem koliko ustvari znate o sebi samima...
Zašto vas pamćenje ponekad izneveri?
Jedna teorija o tome zašto razvijamo netačna sećanja nazvana je „nejasan trag“. Ova teorija tvrdi da pamćenje uključuje dve stvari: sećanje na opšte iskustvo (nazvano suština traga memorije) i sećanje na specifične detalje (doslovni trag memorije).
Iako su oba ova traga uskladištena u našem mozgu u isto vreme, sačuvani su kao dva različita dela.
Na nesreću, jer se mogu prizvati odvojeno, mogu se takođe i kombinovati sa drugim sećanjima i na taj način stvoriti nove, lažne uspomene.
Da li možete da se setite svog rođenja?
Ukucajte „sećam se svog rođenja“ u „Gugl“ pretraživač i dobićete 11 miliona rezultata. A „sećam se kad sam bio beba'“ doseže čak do 45 miliona.
Veoma veliki broj ljudi tvrdi da se mogu setiti svog rođenja ili vremena kada su bili bebe. Nažalost, oni to ne mogu zaista.
To će vas ostaviti sa razmišljanjem koliko ustvari znate o sebi samima...
Zašto vas pamćenje ponekad izneveri?
Jedna teorija o tome zašto razvijamo netačna sećanja nazvana je „nejasan trag“. Ova teorija tvrdi da pamćenje uključuje dve stvari: sećanje na opšte iskustvo (nazvano suština traga memorije) i sećanje na specifične detalje (doslovni trag memorije).
Iako su oba ova traga uskladištena u našem mozgu u isto vreme, sačuvani su kao dva različita dela.
Na nesreću, jer se mogu prizvati odvojeno, mogu se takođe i kombinovati sa drugim sećanjima i na taj način stvoriti nove, lažne uspomene.
Da li možete da se setite svog rođenja?
Ukucajte „sećam se svog rođenja“ u „Gugl“ pretraživač i dobićete 11 miliona rezultata. A „sećam se kad sam bio beba'“ doseže čak do 45 miliona.
Veoma veliki broj ljudi tvrdi da se mogu setiti svog rođenja ili vremena kada su bili bebe. Nažalost, oni to ne mogu zaista.
Magična prekretnica u stvaranju sećanja koja će trajati do zrelog doba je oko 3,5 godina. Mozak bebe jednostavno nije dovoljno psihološki sposoban da stvara i čuva dugoročne uspomene.
Deo frontalnog režnja i hipokampus, zaduženi za dugoročna sećanja, počinju da rastu u osmom ili devetom mesecu.
Pre toga je jednostavno nemoguće za novorođenčad da imaju uspomene koje traju duže od 30 sekundi.
Kako internet menja sećanja
Internet nam daje pristup gotovo bezgračnom toku informacija i dozvoljava nam da delimo uspomene sa milionima drugih.
Ali to menja ne samo ono čega se sećamo, nego i to kako se sećamo.
Ovo je zato što, jednostavno rečeno, izloženost informacijama o prošlim događajima – nije važno da li kroz čitanje ili diskusiju sa drugim ljudima uživo ili onlajn – ima veliki potencijal da promeni naša lična sećanja.
Studije su pokazale da ljudi često menjaju sopstvena sećanja kada ih upoređuju sa tuđim iskustvima. Uzimamo sećanja drugih ljudi kao da su naša, namerno ili ne, nije čak važno ni da li su detalji istiniti ili ne. To je zarazno.
Deo frontalnog režnja i hipokampus, zaduženi za dugoročna sećanja, počinju da rastu u osmom ili devetom mesecu.
Pre toga je jednostavno nemoguće za novorođenčad da imaju uspomene koje traju duže od 30 sekundi.
Kako internet menja sećanja
Internet nam daje pristup gotovo bezgračnom toku informacija i dozvoljava nam da delimo uspomene sa milionima drugih.
Ali to menja ne samo ono čega se sećamo, nego i to kako se sećamo.
Ovo je zato što, jednostavno rečeno, izloženost informacijama o prošlim događajima – nije važno da li kroz čitanje ili diskusiju sa drugim ljudima uživo ili onlajn – ima veliki potencijal da promeni naša lična sećanja.
Studije su pokazale da ljudi često menjaju sopstvena sećanja kada ih upoređuju sa tuđim iskustvima. Uzimamo sećanja drugih ljudi kao da su naša, namerno ili ne, nije čak važno ni da li su detalji istiniti ili ne. To je zarazno.
Jedan od razloga za tu pojavu je taj što kada čujete drugačiju verziju nekog dođaja, vaš mozak može da stvori nove povezanosti koje su u stanju da ometaju i prekriju vašu sopstvenu memoriju.
Možemo da zaboravimo i izvor informacije koju pamtimo, tako da pretpostavljamo da smo i sami to iskusili.
Što smo više izloženi tuđim opažanjima, manje su šanse da zapamtimo sopstvena.
Postojanje društvenih medija označava da kao nikada do sada imamo na raspolaganju obimne beleške o važnim istorijskim događajima. Ali čini se da ova sposobnost da beskrajno potkrepljujemo svoje procene, zamagljuje linije između javne i privatne memorije. U međuvremenu, sposobnost da pronađemo željene informacije na internetu kvari način na koji mi zaista pamtimo te događaje.
U jednom istraživanju, učesnici su imali zadatak da skup određenih činjenica ukucaju u računar. Polovini je rečeno da će njihove činjenice biti sačuvane, dok je drugoj polovini rečeno da neće.
Kada su kasnije zamoljeni da zapišu sve činjenice kojih mogu da se sete, oni koji su mislili da će informacije biti sačuvane su imali lošije rezultate od onih koji nisu očekivali da će imati pristup svom radu.
Istraživači veruju da ako znamo da ćemo uvek moći da pristupimo određenim informacijama znači da ćemo se manje truditi da ih zapamtimo – to se naziva digitalna amnezija.
Da li stvarno obavljate sve poslove?
Koliko često perete, usisavate ili pazite decu u poređenju sa vašom drugom polovinom? Kladim se da mislite da najviše vi radite.
Ali istina može da bude drugačija. U nama postoji tendencija da precenimo sopstvene pozitivne osobine, a potcenimo negativne ‒ to se zove „iluzija nadmoćnosti“. Ovo znači da ćemo lakše zapamtiti sve dobre stvari koje radimo i neprimetno zaboraviti trenutke kada naša bolja polovina opere sudove.
Dodatno, manje su šanse da zapamtimo nešto što nismo sami uradili. To je zato što teže pamtimo kada gledamo druge kako obavljaju neki zadatak ili slušamo o tome od njih nego kada ga sami odradimo, što čini tragove memorije slabijim.
Možemo da zaboravimo i izvor informacije koju pamtimo, tako da pretpostavljamo da smo i sami to iskusili.
Što smo više izloženi tuđim opažanjima, manje su šanse da zapamtimo sopstvena.
Postojanje društvenih medija označava da kao nikada do sada imamo na raspolaganju obimne beleške o važnim istorijskim događajima. Ali čini se da ova sposobnost da beskrajno potkrepljujemo svoje procene, zamagljuje linije između javne i privatne memorije. U međuvremenu, sposobnost da pronađemo željene informacije na internetu kvari način na koji mi zaista pamtimo te događaje.
U jednom istraživanju, učesnici su imali zadatak da skup određenih činjenica ukucaju u računar. Polovini je rečeno da će njihove činjenice biti sačuvane, dok je drugoj polovini rečeno da neće.
Kada su kasnije zamoljeni da zapišu sve činjenice kojih mogu da se sete, oni koji su mislili da će informacije biti sačuvane su imali lošije rezultate od onih koji nisu očekivali da će imati pristup svom radu.
Istraživači veruju da ako znamo da ćemo uvek moći da pristupimo određenim informacijama znači da ćemo se manje truditi da ih zapamtimo – to se naziva digitalna amnezija.
Da li stvarno obavljate sve poslove?
Koliko često perete, usisavate ili pazite decu u poređenju sa vašom drugom polovinom? Kladim se da mislite da najviše vi radite.
Ali istina može da bude drugačija. U nama postoji tendencija da precenimo sopstvene pozitivne osobine, a potcenimo negativne ‒ to se zove „iluzija nadmoćnosti“. Ovo znači da ćemo lakše zapamtiti sve dobre stvari koje radimo i neprimetno zaboraviti trenutke kada naša bolja polovina opere sudove.
Dodatno, manje su šanse da zapamtimo nešto što nismo sami uradili. To je zato što teže pamtimo kada gledamo druge kako obavljaju neki zadatak ili slušamo o tome od njih nego kada ga sami odradimo, što čini tragove memorije slabijim.
Da li je rad više stvari odjednom stvarno moguć?
Mnogi od nas se hvale sposobnošću da se nose sa više stvari odjednom. Ali istina je, niko to zaista ne može. Način na koji memorija i pažnja funkcionišu čine to nemogućim.
Svako od nas ima kratkoročnu ili radnu memoriju, deo mozga koji nam omogućava da pamtimo mali broj informacija. Ali istraživanja pokazuju da je to svega između pet i devet stvari u isto vreme i možemo da ih čuvamo samo 30 sekundi.
Kapacitet je ograničen zbog toga što, iako naš mozak može u trenutku zameniti procese razmišljanja, ove ćelije mozga (neuroni) ne mogu da prate više od jednog procesa razmišljanja u isto vreme. Uporedite to sa televizijom: iako imamo nekoliko TV kanala među kojima možemo da biramo, možemo da izaberemo samo jedan. Zato iako smo mentalno fleksibilni, možemo da radimo samo jednu stvar odjednom.
Kada mislimo da radimo više stvari odjednom, mi se u stvari brzo prebacujemo sa radnje na radnju. I dok smo uvereni da više stvari radimo brže, mi zapravo preopterećujemo svoj mozak.
Toliko da jedno istraživanje iz 2014. godine sugeriše da je ovo loše za produktivnost, kritičko razmišljanje i našu sposobnost da se skoncentrišemo.
Mnogi od nas se hvale sposobnošću da se nose sa više stvari odjednom. Ali istina je, niko to zaista ne može. Način na koji memorija i pažnja funkcionišu čine to nemogućim.
Svako od nas ima kratkoročnu ili radnu memoriju, deo mozga koji nam omogućava da pamtimo mali broj informacija. Ali istraživanja pokazuju da je to svega između pet i devet stvari u isto vreme i možemo da ih čuvamo samo 30 sekundi.
Kapacitet je ograničen zbog toga što, iako naš mozak može u trenutku zameniti procese razmišljanja, ove ćelije mozga (neuroni) ne mogu da prate više od jednog procesa razmišljanja u isto vreme. Uporedite to sa televizijom: iako imamo nekoliko TV kanala među kojima možemo da biramo, možemo da izaberemo samo jedan. Zato iako smo mentalno fleksibilni, možemo da radimo samo jednu stvar odjednom.
Kada mislimo da radimo više stvari odjednom, mi se u stvari brzo prebacujemo sa radnje na radnju. I dok smo uvereni da više stvari radimo brže, mi zapravo preopterećujemo svoj mozak.
Toliko da jedno istraživanje iz 2014. godine sugeriše da je ovo loše za produktivnost, kritičko razmišljanje i našu sposobnost da se skoncentrišemo.
Kako pojačati moć memorije
Dosta puta su me zamolile vojne organizacije da im pomognem da poboljšaju memoriju svojih ljudi kako bi bili u stanju da bolje pamte podatke koje moraju da sakupe. Za mene, najbolji način za to je korišćenje mnemotehničkih sredstava – jednostavnih memorijskih pomagala – kratke rime, akronime ili mentalne slike.
Svi smo koristili neke od njih kad smo bili mlađi ‒ na primer, pamćenje koji mesec ima 30 odnosno 31 dan pomoću članaka na rukama (mesec koji je na članku ima 31 dan, oni između dva zglavka imaju 30 dana, osim februara koji, naravno, ima 28 ili 29 dana).
To je takođe tehnika koju koriste, takozvani, veliki majstori memorije, koji mogu da zapamte 1000 slučajnih cifara za sat vremena ili redosled u jednom špilu karata za samo dva minuta.
Istraživanja pokazuju da su najefikasniji oni mnemonici koji su neočekivani ili čak čudni – zamišljanje ružičastog slona kako drži stvari koje morate da kupite, na primer – zato što se ističu.
Takođe je od pomoći ako mnemonik uključuje i stvari koje osećate, okusite ili čujete. Stvaranjem multisenzorne slike uključujemo mnogo više delova našeg mozga nego kada pokušavamo da zapamtimo reči pojedinačno.
Dosta puta su me zamolile vojne organizacije da im pomognem da poboljšaju memoriju svojih ljudi kako bi bili u stanju da bolje pamte podatke koje moraju da sakupe. Za mene, najbolji način za to je korišćenje mnemotehničkih sredstava – jednostavnih memorijskih pomagala – kratke rime, akronime ili mentalne slike.
Svi smo koristili neke od njih kad smo bili mlađi ‒ na primer, pamćenje koji mesec ima 30 odnosno 31 dan pomoću članaka na rukama (mesec koji je na članku ima 31 dan, oni između dva zglavka imaju 30 dana, osim februara koji, naravno, ima 28 ili 29 dana).
To je takođe tehnika koju koriste, takozvani, veliki majstori memorije, koji mogu da zapamte 1000 slučajnih cifara za sat vremena ili redosled u jednom špilu karata za samo dva minuta.
Istraživanja pokazuju da su najefikasniji oni mnemonici koji su neočekivani ili čak čudni – zamišljanje ružičastog slona kako drži stvari koje morate da kupite, na primer – zato što se ističu.
Takođe je od pomoći ako mnemonik uključuje i stvari koje osećate, okusite ili čujete. Stvaranjem multisenzorne slike uključujemo mnogo više delova našeg mozga nego kada pokušavamo da zapamtimo reči pojedinačno.
Umesto da samo koristimo područje odgovorno za jezik, sada pravimo vezu između područja za vid, dodir i sluh.
Što više prečica do sećanja imamo, brže i bolje ćemo upamtiti nešto.
Istraživanja takođe pokazuju da ako ste u stanju da zamislite okruženje u kojem ste neki podatak naučili, mnogo lakše i bolje ćete ga se stvarno setiti.
Pa zato, ako uvek popijete šolju kafe pre nego što učite, vaše pamćenje će biti bolje ako je popijete i pre ispita.
Izvor: dailymail.co.uk
Što više prečica do sećanja imamo, brže i bolje ćemo upamtiti nešto.
Istraživanja takođe pokazuju da ako ste u stanju da zamislite okruženje u kojem ste neki podatak naučili, mnogo lakše i bolje ćete ga se stvarno setiti.
Pa zato, ako uvek popijete šolju kafe pre nego što učite, vaše pamćenje će biti bolje ako je popijete i pre ispita.
Izvor: dailymail.co.uk
