Kratka i naizgled paradoksalna opaska koja je Bojanu Ljubenoviću poslužila za naslov romana kao da u sebi sadrži svu filozofiju života, pa ako i ne života uopšte, a ono bar života u prosečnoj današnjici.

I upravo je na tome bazirana radnja romana „Da je bolje, ne bi valjalo“ – na prosečnosti i svakidašnjici, koje će se postepeno, iz poglavlja u poglavlje, pretvoriti u krajnje neočekivan splet okolnosti i odvesti ka neizvesnom raspletu ravnom onima iz najuzbudljivijih kriminalističkih trilera.

Međutim, čak i kad su neočekivani i nesvakidašnji, događaji iz Ljubenovićevog romana nisu nimalo neobični niti su nerealni – naprotiv, oni nas neprestano opominju da ono što se dešava glavnom junaku može da se desi svakome čiji je život sve do određenog momenta išao ustaljenim, a pomalo i dosadnim tokom.

Ljubenovićev junak Ivan Bogdan jedan je sasvim običan i prosečan čovek, zapravo jedan od onih neprimetnih, što bi se reklo: bez kojih se može – no dovoljno je poznato da u savremenom društvu upravo takvi ljudi mogu preko noći da se proslave i da njihove sudbine neočekivano preplave naslovne stranice dnevnih novina, što opet neće dugo trajati, nego samo dok se ne pojavi nešto što će širokom auditorijumu biti još zanimljivije i šokantnije.

Za svega nekoliko dana, dotad neprimetni i ni po čemu upadljivi građanin proći će put od razočaranja i beznađa, preko iznenadne slave i glorifikacije u heroja, do opasnosti koja bi u smrt mogla odvesti ne samo njega nego i članove njegove porodice.

Pošto je ipak teško zamisliti da se u tako kratkom roku sve to zaista može desiti jednom čoveku, stoga se glavni junak romana „Da je bolje, ne bi valjalo“ uzima kao svojevrsna sublimacija prosečnih ljudi, pa se tako svaki čitalac romana može bar u nekoj crti junakove ličnosti prepoznati, kao što će i u događajima koji se filmskom brzinom smenjuju naći paralelu sa sopstvenim životom.

Krećući se kroz splet okolnosti u koji nije uvučen svojom voljom, Ljubenovićev junak se neprestano vraća u svoju prošlost i iznosi nam pojedine prelomne događaje koji su tokom prethodnih decenija obeležili njegov život, ali i koji su ga načinili takvim kakav je sada, pa se na taj način još slikovitije u čitaočevoj svesti stvara profil prosečnog čoveka današnjice kojeg je oblikovala prošlost puna neprijatnih i često potisnutih detalja.

Počevši kao priča o običnom i neprimetnom čoveku, Ljubenovićev roman pretvara se u svojevrsnu akciju gde je glavni junak prinuđen da bude tipičan filmski heroj, pa makar učinivši i dela koja nisu baš herojska, ali je najvažnije što se kroz takav zaplet prikazuju i do kraja razobličuju odnosi i reakcije na koje će svako naići ukoliko se bude našao čak i u manje opasnoj situaciji.

U tom preplitanju sasvim uobičajenih i krajnje neobičnih događaja, u susretima prosečnih i nadmoćnih ljudi, u situacijama kad prijatelji okreću leđa a dojučerašnji neprijatelji pružaju pomoć, u veoma brzom putovanju od herojstva do javne osude, stvara se tipična slika okruženja u kome obitavamo i koje samo čeka da svakoga od nas uplete u zamršenu priču kakva se desila Ivanu Bogdanu.

Neizvestan do samog kraja, roman nam u poslednjim poglavljima otkriva da život nikada nije toliko običan kao što se na prvi pogled čini, a pokazuje nam i da ljudi koje smo smatrali prosečnima, pa i neprimetnima, često skrivaju u svojim sećanjima najfatalnije priče i tajne, koje se ponekad mogu odraziti i na naš život.

I zato je u romanu „Da je bolje, ne bi valjalo“ potpuno stvarno čak i ono što na prvi pogled ne izgleda tako, ali autor je znao da i u toj stvarnosti ne pretera, jer da je radnja još stvarnija, tek onda bi sve delovalo nestvarno.

Autor: Dušan Milijić